 |
Милан Будимир о словенској лексици, пореклу и прапостојбини Словена
Др Небојша М. Раденковић Правно пословна школа, Ниш
In: Десета међународна научна конференција одржана на Правном факултету Универзитета у Београду "Aнтика као инспирација и предмет истраживања кроз миленије", 17-18.12.2016 Друштво за античке студије Србије, Београд 2017
Photos in .pdf format (10.8 Mb) by Slaven777, forum.krstarica.com |
Апстракт: У раду аутор приказује радове српског научника Милана Будимира (1891-1975) о најстаријој словенској лексици, пореклу и прапостојбини Словена. Он се супротставио веома чврстој нордистичкој теорији о средњој и северној Европи као прадомовини Словена, пребацујући је значајно ка југоистоку, односно ка балканско-анадолском простору. Како је код нас цела прича о о најстаријим поменима српског имена и језичким доказима о много већој старости Срба него што то показују писани историјски извори потпуно погрешно схваћена или исмејана као националистичка глорификација Срба, поставља се питање како проучавања Милана Будимира на темељу његових истраживања наставити.
Кључне речи: Милан Будимир (1891-1975), Словени, прапостојбина, порекло, словенска лексика.
- (Декадски, дуодецимални, хексагезимални, огдоадски систем бројања) 195
- (Матријархалне традиције) 196
- (Линија „црвене букве“) 198
- (Стари Пеласти, Етрурци) 199
- (Етрурско-словенске лингвистичке везе. Зоониме. Божанства) 201
- (Серби, Сербои, paserb, sebar, Simbra) 202
- (Антички језички елементи) 205
- (Венете. Смиљана планина) 206
- (Прото-индоевропска цивилизација) 208
Литература 211Summary: Milan Budimir’s views on Slav lexicon, origin and on Slav homeland 212
Паралелно истраживањима и радовима везаним за испитивање предгрчког језика и супстрата на простору Балкана и целог Средоземља, Милан Будимир се интензивно бавио и проблемима најстарије словенске лексике, порекла и прапостојбине старих Словена. За ближе одређење простора на коме су се Словени нашли у Европи данас се доста често као аргументи наводе стара словенска имена река северно од Карпата и на простору западне Украјине. Међутим, како не постоје видљиви археолошки налази који би потврдили претпоставку о времену првобитног словенског присуства у Европи, већина културолога је прихватила претпоставку да су се Словени ширили на прелазу из 5. у 6. век н.е. на потезу од западне Украјине према средњој Европи и на територију Балканског полуострва. [1]
1. С. Петровић, Српска митологија у веровању, обичајима и ритуалу, Београд 2004, 11.
194
Слична проблематика јавила се и око имена првих словенских група на балканским просторима, па је често у науци цитиран Прокопије из Цезареје, који је први забележио податак о словенском нападу на Балканско полуострво у 6. веку н.е., у време владавине византијског цара Јустина I, под именом Анти. [2] Иако су његови записи били кратки, он у њима износи описе појединих словенских упада, и то оних највећих и његово дело представља најбогатију збирку вести о подунавским Словенима из времена 6. века. [3] Међутим, Будимирова истраживања у том правцу била су знатно другачија у односу на данашње ставове појединих научника, али и на ставове науке његовог времена.
Први рад на ову тему Милан Будимир је објавио 1931. године под насловом Memoria Slavorum antiquissima [4] у ком указује на чињенице везане за појаву првих словенских племена. [5] Вршећи обимна истраживања у том правцу, он долази до резултата у којима се у потпуности супротставио тада веома чврстој нордистичкој теорији о Средњој и Северној Европи као прадомовини Словена, пребацујући је значајно ка југоистоку, односно ка балканско-анадолском простору. Ослањајући се и на дела старих грчких и римских аутора и историчара, првенствено на Хомера, Херодота, Аристофана, Страбона, Птолемаја и Плинија, Будимирове расправе на ову тему су веома интересантне, јер је пажљиво и веома детаљно испитивао све податке који су се доводили у везу са најстаријим поменима Словена, па самим тим и Срба. Он је изузетним познавањем филологије покушао да у својим истраживањима уочи трагове Словена и Срба на много ширем простору у Месопотамији, Малој Азији, Кавказу и на територији Источне и Западне Европе, и то раније него што је тада сматрала и што данас сматра званична историјска наука. Будимир је у Актима конгреса слависта, неодржаног у Београду 1939. године због почетка Другог светског рата, објавио студију у којој је веома обимно расправљао о утицају предкласичног супстрата на словенску топономастику. [6]
(Декадски, дуодецимални, хексагезимални, огдоадски систем бројања)
Полазећи првенствено од чињенице да се по питању порекла Словена и просторима њихове прапостојбине нису слагали ни немачки стручњаци, који су били водећи у решавању ове проблематике, Будимир своје погледе заснива на индоевропском систему бројања, који је настао као плод укрштања декадског и дуодецималног односно хексагезималног система. [7]
2. С. Ћирковић (ур.), Историја српског народа I, Од најстаријих времена до Маричке битке (1371), Београд 1994, 110.
3. Византијски извори за историју народа Југославије I, Београд 1955, 18.
4. Рад је објављен у Acta II Congressus philol. class. Slav. Pragae 450; Argumenta lectionum, 3-4.
5. Ф. Баришић, Професор Милан Будимир као научник, Зборник Филозофског факултета IX-1, Споменица Милана Будимира, Београд 1967, 1.
6. М. Будимир, Преткласични супстрат и њехов значај за топономастику словенских језика, а нарочито јужнословенских, у: III Конгрес Слависта 1, Београд 1939, 209.
7. М. Будимир, Протословенски и староанадолски Индоевропљани, Зборник радова Фил. факултета 2 (1952), 256; М. Будимир, Particulae Pelasticae, 70.
195
За сам декадски систем Будимир наводи да се обично претпоставља да је сумерског порекла, док за дуодецимални односно хексагезимални тврди да настаје под утицајем старовавилонске цивилизације. Додамо ли овој чињеници и систем пентада, који је свакако важан за рачунање времена код неких индоевропских племена, међу које спадају и словенска, документован је не само код Римљана него и код старих Етрураца, чије је анадолско порекло за сада највероватније. Ово Будимир посебно наглашава, јер је по његовом мишљењу декадском систему морао претходити систем пентаде. [8] Овај систем бројања, присутан код старих Грка, Етрураца и Римљана, постојао је и код словенских Индоевропљана. Као пример Будимир наводи словенску хришћанску „седмицу“ која је потиснула „петицу“, јер се среда налазила између другог и четвртог дана тог временског периода. Он наводи да се још од Страбоновог времена зна да је Питагорина петица преузета од трачких племена, која су, како Будимир сматра, била јужни суседи протословенских насеља. [9] Најстарији Словен који је забележен у историји, по имену Бож, стајао је на челу племенских поглавара којих је било 72. То би се по Будимиру могло објаснити чињеницом што је сунчана година од 360 дана имала 72 недеље од по 5 дана. [10] Ова етрурско-словенска подударност можда није случајна, поготово у ситуацији када није и једина. Она свакако указује на Анадол и открива у одређеној мери словенско-анадолске везе које су и много раније већ биле наслућиване на основу разних језичких позајмица какве су књига, руда, тумач и многе друге. Сличне паралеле Будимир проналази и у броју 12, за који такође наводи паралеле од најстаријег месопотамског рачунања времена до утицаја на сам анадолски простор, док је ситуација са осмицом много једноставнија. Како он излаже, без обзира на римску „седмицу“ од осам дана коју су са собом донели Етрурци из Анадола, огдоадску рачуницу имамо не само код јадранских Илира и на минојском Криту, него и у нашем фолклору. Поред осталог то показују и нека наша презимена, Осмокруг, Осмокровић, (О)Смодлака, као и мотив о адамском колену, о чему ће више речи бити касније. Код илирских Јапода и на централном Балкану сусрећемо у топономастици исту представу о посебној вредности осмице. Она претпоставља још старију културну епоху која је претходила систему петице и десетице. Та старија епоха је по мишљењу Милана Будимира константована и у новије време код савремених примитивних племена у Океанији. У индоевропском, оставила је трага у осмици, чији дуални карактер сасвим убедљиво показује да индоевропски oktou значи уствари две четворке. [11]
(Матријархалне традиције)
За много јужнију прапостојбину старих Словена, у односну на немачку нордијску теорију, Будимир проналази и друге значајне трагове, од којих наводи и податак да су балтско-словенски језици најверније и најпотпуније
10. М. Будимир, Антика и Пеласти, 83; Жива антика 1 (1951), 78.
11. М. Будимир, Протословенски и староанадолски Индооевропљани, 258.
196
сачували терминологију родбине и сродника, у којој на првом месту издваја израз mater. Говорећи о поузданој аритметичкој и хронолошкој чињеници коју даје осмица и осмогодишњи циклус на простору критско-микенске цивилизације, он указује и на лингвистичку архаичност балтскословенских Индоевропљана. [12] Та древна цивилизација балканско-анадолске области, у којој Будимир рачуна и са протоиндоевропским Пеластима, обележена је не само системом осмице, старијим од декадског система, него и системом матријархата, који је још у класично доба показивао видне трагове не само у Етрурији и на просторима Јадрана, већ и у западно-анадолској Ликији. Вероватно је да су и досељени Словени у заједници са затеченим Илирима освежили своје матријархалне традиције. На протоиндоевропски матријархат свакако упућује и докласично и касније класично главно анадолско божанство Kupapas, односно култ Кибеле, у којем Будимир преко разних варијанти Кибелина имена долази до протословенског Baba. [13] Иначе, овај култ се пренео и одржао и код старих Грка и код Римљана. Кибела је била мајка богова и целе природе коју су Грци упознали веома рано, а њен култ, који су прво неговали робови и трговци, брзо се ширио. Подигнут јој је већи број светилишта, од којих су значајнија у Атини, Олимпији, Теби, Мегалепољу, Коринту и Спарти. [14] Међутим, њена највећа популарност пада у време Римског царства од средине 2. века н.е., када се њен култ проширио на територији целе државе. [15] Симбол Кибеле, црни метеорски камен, пренесен јеу римску престоницу средином 3. века. Веровало се да он представља планину на којој столује „Велика Мајка“ и средиште света. [16] Један од таквих матријархатних трагова који веже докласични Анадол са протословенским речником је и друштвени термин lada, за који Будимир каже да је давно идентификована именица, и име божанства, са изразом ликијанских Индоевропљана lada - супрута, госпођа. [17] Међутим овај идиоглотски термин Будимир је објаснио на себи својствен начин, противећи се свом учитељу Паулу Кречмеру, помоћу индоевропских фонетских средстава. Из упрошћене балтскословенске иницијалне групе vl и vr израз Lada изводи из старијег vladha, што по њему јасно указује да је ова протословенска именица корадикална са глаголом владати. [18] Будимир наводи и да се чланови ове балтскословенске језичке групе не могу сматрати туђицама германског порекла,
12. Исто, 259.
13. Исто, 262; М. Будимир, De nominis Serbici vestigiis classicis, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику 3 (1960), 19.
14. А. Цермановић, Д. Срејовић, Лексиком религија и митова древне Европе, Београд 1996, 288.
15. Исто.
16. М. Стојић, Белица, Пример култа плодности из старијег неолита, у: К. Марицки Гађански (ур.), Антика и савремени свет, Зборник радова, Београд 2011, 345.
17. М. Будимир, Протословенски и староанадолски Индоевропљани, 262.
18. М. Будимир, Два друштвена термина Дубровачка / Deux termes sociaux de Dubrownik, Анали хисторијског института Југославенске академије знаности и умјетности у Дубровнику (1956), 182-189.
197
како то мисле неки стручњаци, јер се таквом схватању противе апофонске чињенице балтскословенских облика. [19]
(Линија „црвене букве“)
Како и сам Будимир истиче, он није први нити једини који је почео да се бави проблематиком порекла и прапостојбине Словена, а није ни први који се супроставио теорији западноевропских научника, твораца теорије нордизма:
„Колико ми је познато, проф. М. М. Васић био је први у нашем делу Европе који је свој глас дигао против нордизма и који је карпатско-подунавску културу довео у везу са културама Анадола и источног Средоземља. Како су немачки стручњаци (и њихови словенски следбеници) готово подруг века господарили европском науком, нарочито у погледу антике и истока, требаће још труда и времена да се изврши ревизија традиционалних схватања, изграђених у духу нордизма.“ [20]
Стога је најважнија првобитна локација свих Прото-индоевропљана, па међу њима и српских далеких предака. Будимир каже да нордистичка паралела линије насељености до такозване „црвене букве“ стоји много јужније од топографије Калињинград-Одеса:
„Докласична лексичка група βαῦκος са свим својим члановима довољно је речит доказ да се при одређивању протословенске домовине не можемо више држати црвене букве. Словенска су се насеља према томе налазила односно могла налазити и с јужне стране те линије, за коју се већ зна да се стално помера према североистоку. Ово померање у вези је са повлачењем последњег леденог појаса, који је по мишљењу стручњака допирао по прилици до 45 степени северне ширине и то би одговарало линији коју има Сава са доњим током Дунава. Тај ледени појас био је толико моћан да је оставио видне трагове глечера на свим вишим балканским планинама, па и на самом Олимпу. Схватање Хирта, Кречмера и осталих нордиста о прото-индоевропској, па према томе и прото-словенској, постојбини у оним европским областима које леже северније од 55 степени северне ширине тешко је прихватљиво са гледишта Миланковићеве математичке климатологије. Линија букве почиње данас од Калињинграда, а то је на 55. паралели. Али пре 50 векова, када се почела растурати прото-индоевропска заједница, та је линија букве морала бити знатно више на југу. Географи и климатолози рачунају као са поузданом чињеницом да су се балтичке области у вези са повлачењем леденог појаса према северу могле користити за трајнија насеља тек пре неких 7000 до 8000 година. Али се црвена буква у већем обиму могла одржати у тим крајевима најраније почетком 3. миленијума. За јужни положај протословенских насеља говоре најзад осим фитоними бук, и друге чињенице, које потврђују протословенске везе са балканско-анадолском цивилизацијом у докласично доба. Непостојање таквих веза са финско-угарским културним појасом исто је тако речит доказ за јужнију локализацију протословенских насеља.“ [21]
19. М. Будимир, Протословенски и староанадолски Индоевропљани, 262.
20. М. Будимир, Антика и Пеласти, 82.
21. М. Будимир, Проблем букве и протословенске домовине, Рад ЈАЗУ 282 (1951), 29-31.
198
Питање букве је из тих разлога управо и било многоструко важно нарочито ако се у обзир узме и чињеница да сатемски облик црвене букве долази на просторе подунавља из Анадола, од племена Миса и Лида, која су по Херодоту још пре Тројанског рата продрла на простор Балкана заједно са Теукрима, [22] а са Фригима и Илирима улазе у корпус пелашких народа са којима у 8. веку пре н.е. долазе и Етрурци као балкански сродници Пеласта. [23] Како наводи професор Будимир, многи данашњи етрусколози сматрају са правом Лидију и Мисију оним анадолским областима одакле су се Етрурци, или Тирсени, населили на простору Италије, а што је у потпуној супротности са мишљењем П. Кречмера и Б. Ногаре.
(Стари Пеласти, Етрурци)
Овде је он навео и опречна мишљења античких писаца, у првом реду Страбона, који каже да су се становници анадолске Мисије доселили на територију античке Србије, постојбине Дарданаца, а који су из те области прешли и у Троаду. Херодот сматра потпуно супротно, наводећи да су се становници античке Мисије преселили у античку Србију. [24] У сваком случају, проблем доиталске постојбине анадолских Етрураца повезан је, по Будимиру, са историјом наших простора. Он наводи да је лингвистички положај становника Лидије и анадолске Мисије и поред фрагментарне традиције прилично одређен, јер изгледа да припадају оним Индоевропљанима који у сваком случају разликују сва три реда гутурала, па су из тог разлога и врло блиски сродници Илира, Дарданаца, Трачана и Пеонаца. [25] Будимир указује да у етрурском речнику има изражених трагова некентумског речника, па је у сваком случају њихова веза са Пеластима несумњива. [26] Иако о прошлости и пореклу етрурског народа нема много поузданих података, о њима је објављен изузетно велики број запажених радова, који су у првом реду посвећени археолошким налазиштима и значајним остацима етрурске уметности, на основу којих се и развила цела једна наука — етрускологија. Најзначајније податке о прошлости овог народа оставили су у првом реду Римљани, који су у настанку своје културе веома рано уочили и њихов утицај. [27] Многа случајна и систематска археолошка открића донела су на светлост дана скулптуре и значајна сликарска дела овог народа, скривена у многобројним монументалним гробницама претежно у данашњој Тоскани. Науци је до данас познато око десет хиљада натписа на етрурском језику, од којих је најдужи са 1500 речи сачуван у загребачком Археолошком музеју, који је исписан на платненом повоју једне мумије, и који је у науци познат под именим Liber linteus Zagrabiensis. [28]
22. Hdt. VII, 20.
23. А. М. Петровић, Југоисточна Европа у виђењима Милана Будимира (Имплицитна философија историје), Митолошки зборник 23 (2010), 90.
24. М. Будимир, Анадол и античка Србија, Гласник САН 1-2 (1949), 261.
25. Исто. 261-262.
26. Исто.
27. К. Марицки Гађански, Шта знамо о Етрурцима, Логос Макробиос, Античке и модерне теме VI, Београд 2008, 127.
28. Б. Гавела, Етрурци: историја, култура, уметност, Београд 2007, 67-102.
199
Везе између балканских Пеласта и Тирсена, односно Етрураца или Расена, Рашана и Словена, Будимир је утврдио на основу језичких појмова од којих издвајамо следеће: писати, злато, блистати, сјајан, књига, град и друге, а ове језичке везе он је детаљно обрадио у својој студији Pelasto-Slavica, објављеној 1956. године. [29] Овде се он заложио за одбрану вероватно најстарије и најубедљивије Херодотове теорије о доласку Етрураца на просторе Апенинског полуострва управо са територије западне Анадолије, а реалност ових веза са Словеннма и трипољском цивилизацијом Будимир потврђује пре свега на основу теонимије или имена светих места уопште. [30] Он наглашава да се за Словене прилично поуздано зна да припадају индоевропској језичкој заједници. Међутим, за етрурски језик постоје само извесни знаци, како лексички тако и морфолошки, који овај слабо познати идиом доводе у неку везу са поменутом заједницом. [31] Будимир наводи и другачије хипотезе о лингвистичком положају Етрураца, а по њему се свакако у обзир мора узети и географска страна етрурско-индоевропских веза. Он спомиње и брани Херодотову теорију о западно-анадолском пореклу Тирсена односно Етрураца. Међутим, Будимир износи и друге теорије и претпоставке тада у европској науци признатих научника, у првом реду Нибура и Ногаре. Наиме, Будимир износи да Нибур говори да су Етрурци као северни суседи алпско-подунавских Рета дошли у Италију са простора горњег Подунавља, са чиме се у потпуности сложио и Будимиров учитељ Паул Кречмер, који је уједно и данашњу Чешку и област Моравске сматрао доиталском постојбином Етрураца, Рета и Пеласта. [32] По Кречмеру су ова четири имена народа уствари представљали једну јединствену хомогену лингвистичку грутту говора и племена која су негде средином 3. миленијума кренула на југоисток, па су преко Балкана стигли до Анадола. Насупрот овој стајала је теорија Ногаре, иначе познатог ватиканског етрусколога, који прапостојбину Етрураца смешта у области између источних Карпата и Понта. Овим су они сигурно могли имати посредничку улогу између „културнијег“ Анадола и Средоземља с једне стране и „културно“ веома заостале средње и северне Европе с друге стране. Како наводи Будимир, у прилог ове Ногарине хипотезе иде и античка традиција, забележена код Теопомпа, по којој су управо из ове области продирала кимерска племена не само на просторе Анадола од 9. века пре н.е., већ и на територију Апенинског полуострва. [33] Ово би уствари и значило да су Апенински Тирсени дошли на просторе Апенина из области трипољске културе у коју су многи познати историчари, па и Михаил Ростовцев, [34] сместили
29. М. Будимир, Pelasto-slavica, Рад ЈАЗУ 309 (1956), 81-194.
30. С. Вукадиновић, ΡΩΜΑΙΚΗ ΑΡΧΑΙΟΛΟΓΙΑ ΔΙΟΝΥΣΙΟΥ ΧΑΛΙΚΑΡΝΑΣΕΩΣ као историјски извор данас, Истраживања 22 (2011), 7-35.
31. М. Будимир, Pelasto-slavica, 78.
32. Исто.
33. Исто, 75.
34. М. Ростовцев, Економски живот Балкана у староме веку, Књига о Балкану I, Београд 1936, 42-51.
200
и најстарија седишта словенских племена. [35] Међутим, професор Будимир је изнео и тезу да се позна појава Словена на простору ширег Медитерана често у науци употребљавала у сврху доказивања да је балтско-словенска језичка заједница престала да постоји тек у првим вековима хришћанске ере, што би значило да са Словенима као посебном етно-лингвистичком групом можемо да рачунамо тек од почетка сеобе народа. Данас је у науци позната чиљеница да су Етрурци у Риму нестали за владавине Суле. Пред крај старе ере само поједини римски филолози знају мало етрурског, те излази да су се Словени појавили значајно касније од нестанка Етрураца. Према томе, не би ни требало тражити неке етрурско-словенске лингвистичке везе. Радећи на малом броју заосталих лексичких примера, Будимир је јасно указао да, на жалост многих, такве везе ипак постоје. [36]
(Етрурско-словенске лингвистичке везе. Зоониме. Божанства)
Стари Етрурци били су веома добри трговци који су својим пословима стизали чак до Балтика. Сигурно су могли да дођу у везу са старим протословенским племенима, а то би могло да иде у прилог нордијској теорији, нарочито ако прихватимо тезу о постојању балтско-словенске заједнице, коју су на основу лексичког материјала упорно бранили научници Вајан [37] и Траутман. Како каже Будимир, иако је овај материјал каткад веома интересантан, врло је веровагно да су Етрурци поред све остале робе у балтичка насеља доносили и мајмуне, што је у сваком случају морало бити пре наше ере, а можда и пре стварања балтско-словенске језичке заједнице, ако је она уопште и постојала. Будимир се позива првенствено на географа Страбона који каже да се мајмун на етрурском зове arimos, [38] а чије се име и данас очувало у балтичким крајевима у облику erms. Будимир при томе констатује и веома чудну појаву да ни келтска ни германска племена, са којима су етрурски трговци у сваком случају много чешће трговали и контактирали, не знају за назив овог трговачког „артикла.“ [39] Није никакво чудо, каже Будимир, што ни словенска племена у том детаљу не учествују са својим балтичким суседима, али је заиста право чудо то што управо у том детаљу и келтски и германски дијалекти иду заједно са словенским, из којих им долази већи број туђица. Ово би се могло објаснити претпоставком да су у балтичко приморје долазили не само етрурски, него и анадолски трговци, који су се служили дунавским и дњепарским путем. [40]
Корелација и сличност између етрурских и словенских божанстава у палеолингвистичком погледу веома је значајна. Будимир пише да је етрурски Јупитер или Зевс-Тин(иа), божанство ведрог неба, истоветан са српскословенским дин, дан. „Због грчких корадикала Dois и Domater дозвољена је и фонетски потпуно оправдана припадност имена Дајбог и Дајбабе
35. М. Будимир, Pelasto-slavica, 78.
36. Исто.
37. A. Vaillant, Grammaire compareé des langues slaves I: Phonetique, Paris 1950.
38. Str. XIII, IV, 6.
39. М. Будимир, Pelasto-slavica, 78.
40. Исто.
201
(сингулар) лексичкој групи dies Tin Jupiter. . .“ [41] „Тако се за Дајбога обично каже да je старо словенско божанство сунца [42] које даје сву благодат." [43] Vetumnus-a као главно етрурско божанство Будимир везује за словенско „владха“ или млађе „лада.“ [44] Етрурско-римски бог Марс по Будимировим тумачењима je семантички исти као наше „јунак“, a Турмс као етрурски Меркур или Хермес грчки, пеластички Имброс, најнепосредније je корадикалан српско-словенском тулмачу. [45] По њему, индентични су, према лексемском минимуму tel — јасан, светао, и (s)ter-(s)tel прострт, светао, видан, што уједно значи и лидијски Атрамон и словенски Сварог (у старини ce Загреб, према Сабљару, звао „Сорога“ — Сварогов град), слично хетитском Telepinuš као божанству светлости према аутохтоном Subartu/Taalibanu и хуритском и ликијском Tel(e)m-y. [46] Још један од значајнијих показатеља наведених веза je и Будимирова тврдња да неке речи сигурно потичу из словенског језика. Он изричито анализира и наводи пример за Плинијево viverra, „веверица," као и зооним „kauna,“ одакле и проистичу Аристофанови (καννακες) кунићи:
„Излази да je Аристофан добио и овај културни термин преко оног истог посредника преко којег je дошао и термин κιμβερικος. То су трачка племена између Понта и источних Карпата, преко којих су словенска насеља y области Трипоља једино и могла да саобраћају са грчким трговцима и културнијим балканско-анадолским југоистоком.“ [47]
(Серби, Сербои, paserb, sebar, Simbra)
Управо je на основу језичких остатака Будимир најстарију прапостојбину Словена сместио на простору између источних Карпата и кавкаског приморја и узводно уз реку Дњепар, иако није много улазио y кретања из правца далеког истока преко Кавказа ка црноморском Понту. Он сматра да су стари Словени били суседи иранских Скита који су y својим освајачким походима дошли до самог приобаља Црног мора и да су тим својим походима уствари онемогућили Словенима директан додир са Грцима, па самим тим и трачким трговцима који су трговали ћилибаром на простору читавог Прибалтика. Будимир сматра да су изрази Серби које спомиње Плиније y VI књизи Naturalis historia и Сербои о којима пише Птолемај [48] y
41. Исто, 81.
42. Веселин Чајкановић за Дајбога каже да je првенствено хтонично a тек онда соларно божанство. Вид. В. Чајкановић, О врховном богу y старој српској религији, 176.
43. М. Будимир, Pelasto-Slavica, 78.
44. Исто, 94-97.
45. Исто, 106-110.
46. Исто, 110-111.
47. М. Вудимир, Pelasto-Slavica, 188.
48. Птолемај (II век пре н.е.) писац je дела „Географија" y осам књига. У својој петој књизи спомиње назив Σερβος и њихово седиште ограничава географским објектима, планином и реком. Он наводи да су између Кераунских планина и реке Ра становали Оринеји, Вали и Срби. Ова три народа живела су y азијској Сарматији јер их Птолемај набраја описујући ону земљу.
202
петој књизи Географије уствари две мајстарије варијанте српског имена. [49] Наиме, Будимир је тврдио да се sur, ser, преводи као реч човек, па би по њему етникон Срби у преводу значио „људи“. У науци је, наиме, било и других објашњења и назива за наше далеке претке, па их налазимо и у именима Serbi и Surbi, затим у изразу „paserb“, што на украјинском значи пасторак, а било је и тумачења у којима се овај термин везивао и за скитски serbh, што у преводу значи „пити, сркати, сисати". [50] Будимир, даље, и у изразу serbas, што значи сусед, нуди решење за разјашњавање сриског имена, што покушава и са називима sebar, Kimberos и sibuna, које се у сваком случају не може баш тако лако протумачити као што се то на први поглед чини. Будимир види и значајну чињеницу у томе што становници Влашке и Молдавије своје прве суседе Бугаре називају именом Србул, што он сматра као доказ да су стари Словени живели на простору између планинског масива Карпата и реке Дњепар. [51] У сваком случају занимљива је и његова тврдња да се река Дњепар у ранијем периоду звала Бористен, што је и старо име за Хелеспонт, који је био познат по веома јаким струјама, попут реке Дњепар. Ко је реци дао ово име, да ли досељеници с југа или насељеници са севера, није у потпуности јасно. Како Будимир наводи, у сваком случају треба да се обрати пажња и на чињеницу да је од периода краја старе ере дошло и до мешања Лугијаца и Бастарна са Протословенима, а да су носиоци трипољске културе били и Сколоти, о којима је он такође писао, које везује за период 3. миленијума пре н.е. Неки истраживачи су сматрали да сам облик Скла треба узимати као основу за идентификацију са Словенима, са чиме се Будимир није у потпуности сложио, сматрајућу првенствено да Сколоти имају важну улогу у етногенезн Словена, али му тврдње да реч „сколото“, што значи „краљ“, нису довољно убедљиве, што је веома опширно и образложио у свом раду Словени и Сколоти. [52] Међутим, позивајући се на већ споменуте записе Херодота, утврдио је да се ти Протословени називају и именом Неури, [53] а да је њихов још старији назив био Кимбери. Држећи како се Кимбери као Индоевропљани ту налазе од времена 8. века пре н.е., Будимир закључује да је словенско присуство на простору Европе везано за прву половину 1. миленијума пре н.е. [54] Иако ови Протословени нигде нису били поменути под данашњим именима, Будимир каже да се са
49. М. П. Радусиновић, Протосрби и антички Срби у научним расправама Милана Будимира, Митолошки зборник 23 (2010), 142.
50. Исто, 145.
51. Ову проблематику Будимир је обрадио у раду Memoria Slavorum antiquissima, са којим је учествовао на II Конгресу слависта, одржаном у Прагу 1931. године.
52. М. Будимир, Словени и Сколоти, Историјски гласник Удружења историчара НРС 2 (1949), 68-72.
53. Hdt. IV, 17. Неури су скитско племе које је становало у унутрашњости бившег СССР-а, у пределима Пољске и Литваније, све до реке Дњепра. Многи сматрају да се под тим именом скривају Словени.
54. М. Будимир, Словени и Сколоти, 68-72.
203
сигурношћу може тврдити да се имена Срба и Хрвата појављују у писаним траговима још у 2. веку, што је у потпуној супротности са устаљеном теоријом досељавања на оне просторе тек у 6. и 7. веку н.с. О овој проблематици веома детаљно обавештава у свом познатом раду О старијим поменима српског имена. [55] Он онде показује да се име Срба према функцијама и законитостима историјске фонетике у сваком случају поклапа са протословенским Simbra и са Аристофановим kimbero, а повезивање тих имена не наилази ни на какве потешкоће, па је релативно једноставно закључити
„да апофонска база имена Срба не би била усамљена, јер се потпуно поклапа са хидронимом Sirbis, како се још другачије звала тројанска река Xanthos односно Skamandros. Оба та хидронима указују на боју као ономасиолошки моменат. Ипак, при оваквом би везивању остале тешкоће због сложенице paserb, која се при изнесеном тумачењу може лепо сместити и објаснити у заједници са термином sebar и именом Srb.“ [56]
Поред наведеног, значајно је и Будимирово ономасиолошко тумачење овог имена да облик Србин представља старији облик од Симбин. Он објашњава да поред назалног суфикса имамо и другу ликвиду l у облику Serbaloi поред Serboi, а наглашава да Константин Порфирогенит [57] зна и за српско име у области Трипоља, одакле уствари и крећу антички Kimmberoi [58]. Он даље наглашава да су
„корадикална имена и заменице sebar, paserb, seber, Srb, Srbljіn, sibones, si(m)bune, sigunne и, најзад, име подунавских Сигуна и њихова копља од железа - siguna. То би значило да се у подунавским Сигунима, који се појављују на овој територији крајем другог миленијума пре нове ере, као и у трачким zibunthides, може наслућивати словенско име и словенски апелатив. Он даље наводи да има још потврда за тако рану појаву словенских лексичких елемената у класичном речнику. Међу њима спада и важан термин kanap(b)is карактеристичан за трипољску текстилну индустрију, за који сведочи и Аристофанов kimberikos khiton. Аристофаиова Атина већ од времена Пизистратова увози жито из трипољске области и познаје боље теренску ситуацију него песник Одисеје у којој се јавља секундарни облик Kimmerioi.
55. Овај рад Будимир је објавио 1959. године у Гласу САНУ 236, Одељење литературе и језика 4, 35-55, са резимеом на латинском језику.
56. Исто.
57. Константин VII Порфирогенит у „De administrando imperio" детаљно говори о насељавању Срба и Хрвата на Балканско полуострво, иако његови списи стоје усамљeно и не налазе директну потврду у другим изворима. До средине 19. века историчари и филолози су цареве записе о прадомовини и доласку Срба и Хрвата примали као тачне, али се од средине 19. века појављују и супротна гледишта, у којима је предњачио немачки историчар Ервин Димлер. Тек се од завршетка Првог светског рата почело са научно-критичким претресањем Константинових вести и са тражењем индиректних потврда за њих у недовољно испитаним изворима.
Византијски извори за историју народа Југославије, том II, прир. Б. Ферјанчић, ур. Г. Острогорски, Београд 1959, 11-13.
58. М. Будимир, О подунавским Сигунима, Историјски часопис САН 9-10 (1960), 29.
204
За специфичне везе између Аристофанове Атине са једне стране и трипољске цивилизације с друге стране у погледу техничких термина говори и назив крзненог гуња kunakes, који су етимолози већ раније довели у везу са словенским зоонимом куна (од старијег kauna). Овим се термином одлично допуњује већ поменути Аристофанов израз kimberikos khiton.“ [59]
Будимир износи и могућу варијанту да речи Срб и Србаљ могу да означавају и боју, нарочито ако би ову сложеницу пасерб довели у везу са латинским фитонимом sorbus односно немачким „Rotauge“у што би се могло превести као црвен. По Будимиру су и сами Срби попут руског племена Вјатића или Венета давали таква имена људима из свог владалачког врха и онима који су се у свом друштвеном статусу значајно уздигли изнад осталих чланова своје родовске сабраће. Будимир даље наводи да и Филип Македонски носи на глави неку врсту црвене капе којом се одвајао од својих војника који су носили капе беле боје. [60] На боју упућује и значајна тројанска река Sirbis (поменули смо да су каснији називи ове реке били Xanthos и Skamandros), што такође може да укаже на разјашњавање имена Срби. Пратећи кретања словенских маса Милан Будимир примећује да се Хрвати крећу према Прагу и простору горње Висле, а Србе налази још даље на западу, све до Лабе. [61]
(Антички језички елементи)
Резултате својих студија овог смера Милан Будимир је сумирао и допунио у раду Protoslavica објављеном у Москви 1958. године, [62] где у сажетој форми износи своја ранија истраживања и даје нове доказе о анадолско-словенској вези још у 1. миленијуму пре н.е., односно да је појава словенских Индоевропљана као посебне етнолингвистичке групе много ранија него што се до тада сматрало. [63] Оригиналност ових значајних истраживања из области словенске и старобалканске лингвистике лежи управо у томе што се заснивају на античким језичким елементима, чиме је уствари, проширивањем словенске лингвистике до античке епохе, класична филологија добила веома значајну подлогу и већу научну актуалност, како уопште у науци тако и у историјској прошлости наших земаља. [64]
Поред тога, Будимир се интензивно бавио и проучавањима грчко-римских језичких елемената који ће се на разне начине наћи и у нашим јужнословенским говорима, а реч је о античком језичком наслеђу. Испитујући речничко благо српског језика, Будимир у великом броју речи проналази антички и предантички оригинал и утврђује да потичу из грчке или латинске лексике,
59. Исто.
60. С друге стране имамо много векова касније сличну ситуацију и на нашим просторима, у Босни и Херцеговини, где у време османлијске власти Турци и Потурице забрањују хришћанима ношење одеће црвене боје која је изричито била резервисана за муслиманску господу која је уједно и била владајући слој.
61. М. Будимир, Словени и антички Медитеран, Гласник САН 2/1 (1950), 173-174.
62. Рад је објављен у Москви, Академија наука СССР, Славянская филология 2, 112-137 са резимеом на руском језику.
63. Ф. Баришић, Професор Милан Будимир као научник, II.
64. Исто.
205
које смо ми примали на разне начине и преко различитих посредника. [65] Трагајући за пореклом речи мегара, што у преводу значи „пећина, кућа, колиба“, он долази до закључка да је балканско-карпатска област уствари простор из кога је проистекао и антички израз „мегарон“ (централни део палате) и српски израз „мегара“, што значи кућа. Како се мегарон јавља и на простору кавкаске области, он тврди
„да се не само на Понту и по његовим анадолским залеђима, него и у самом Закавказју, већ у другој половини III миленијума, јављају најпре лујски, а нешто касније и хетитски Индоевропљани, који највероватније долазе из балканско-карпатског простора.“ [66]
Обраћајући посебну пажњу на културну симбиозу и додире античких Грка и Римљана са Протословенима, Будимир наводи и неколико значајних примера о обрнутим културним утицајима култура друтих народа на Грке и Римљане, где наводи да Грчка реч ситос, што значи „жито“, долази вероватно у 7. веку пре н.е. од Скита, јер су Грци, као што је добро познато, увозили жито управо из долине Дњепра. На другој страни објашњава и словенску реч „књига“, коју везује за асирску реч куннуку-печат [67] и прасловенски кунига за коју сматра да је пре око четрдесет векова дошла међу Протословене. [68] Милан Будимир је одбацио западну, односно нордијску теорију да Словени преузимају од старих Гота изразре буква, буквар, буквица, једноставним доказом да букве нема северније од врло значајне линије Одеса-Калињинград и да је има на јужнијим просторима. Поједини научници, нарочито браниоци нордијске историјске школе, позивају се на енглеско Воок и немачко Buch, али је ова тврдња безвредна уколико се узме у обзир глагол писати, познат још у староиранском говору, кад још нема никаквих додира Германа са Словенима. [69]
(Венете. Смиљана планина)
Будимир даље каже да бисмо, како би у потпуности схватили етногенезу Словена, морали укључити и старе Пеласте, за које сматра да су се делимично асимилирали на југу и претопили у Грке, а да су на северу постали Словени. Иако је сматрао да су Пеласти носиоци критско-микенске културе, која се од Вентрисовог дешифровања линеарног Б писма као грчког помера више векова уназад, за Пеласте каже да се из Мале Азије селе према Балкану, да би даље стигли и до Апенинског полуострва. Будимир сматра да су њима блиски Етрурци, а не изоставља ни Илире и Трачане. Он је нарочиту пажњу посветио и старим Венетима и њиховом присуству на Апенинском полуострву,
65. Исто.
66. М. Будимир, Мегарон-Мегара, Зборник Филозофског факултета VI-2 (1962), 30-35.
67. Познато је да су стари Асирци записе правили тако што су дрвене печате kunnike са исписаним знаковима утискивали на свеже глинене плочице, а затим их сушили.
68. М. Будимир, Антика и Пеласти, 57.
69. М. Будимир, Илири и Праилири, Вјесник за археологију и хисторију Далматинску 53 (1952), 8-9.
206
на Балкану и на Понту, где су се сигурно граничили са Протословенима и Словенима:
„Најважнији доказ за протословенске везе са докласичним Анадолом било би име Венета, које не налазимо само у северном Анадолу и око ушћа Пада, затим у алпској области, на обалама Атлантика и Балтика, него и у централном Балкану. Подаци о свим овим Венетима обухватају временски простор од Хомера па све до Тацита, а ако се узму у обзир и живи језици, ти подаци иду и у новије доба, али је свакако потребно да се нарочито истакне постојање тог имена и у центру античког Балкана, јер се тој чињеници досада мало поклањало пажње. У словенској етногенези данас се још више него раније даје важност улози Венета, [70] док их Паул Кречмер као ближе и старије сроднике Илира налази и у Палестини, куда су морали стићи пре пада Троје.“ [71]
Поред тога Будимир спомиње и неколико топонима који упућују на Венете, спомиње да су Германи Србе звали Венетима и староруско племе Вјатића у чијем се имену такође сачувало и српско име, како је горе већ објашњено. [72]
И поред свих проблема на које је професор Будимир наилазио бавећи се овом веома осетљивом и надасве у његовом времену, али и данас, политички запаљивом темом, покушао је да покаже како се веома мирно и сталожено може поставити питање о пореклу српског имена и дати научне претпоставке, без погрешно схваћених формулација. Он је показао да стари Словени више од десет векова пре нове ере заузимају просторе Закавказја и анадолског тла и да се налазе у Подунављу све до територије Венета. То је нови научни корак. [73]
Занимљиво је и Будимирово гледиште да је локација хиперборејских области везана за карпатско-подунавске просторе, где да су „Вериге света“ и Смиљана планина. Код Смиљане планине можда се најбоље и види како се и код наших предака очувао траг старих индоевропских веровања у вези са небеском и божанском планином, за коју знају како сумерска традиција, тако и номадска племена из евроазијских степа, и свакако стари Грци. Нису оправдане сумње у постојање словенске представе о некој веома високој планини на којој живе богови. Будимир наводи да је његов колега етнолог и фолклорист Веселин Чајкановић записао да је по једној причи из Босне сазнао да су свеци држали сабор на Смиљани планини, највећој планини на свету. Већ на први поглед, каже Будимир, може се видети паралела са сабором грчих богова на планини Олимпу. Очигледно је да су ово веровања која су значајно старија од хришћанства, али је штета што Чајкановић није више пажње посветио овој нашој традицији о планини богова,
70. C. Darling Buck, Comparative grammar of Greek and Latin, Chicago–London 1976, 12 , који се позива на Плинија када говори о словенским језицима, Словенима и Венедима, што се подудара са Будимировом теоријом.
71. М. Будимир, Протословенски и староанадолски Индоевропљани, 267.
72. М. П. Радусиновић, Протосрби и антички Срби у научним расправама Милана Будимира, 149-150.
73. А. М. Петровић, Југоисточна Европа у виђењима Милана Будимира, 91.
207
за коју знају не само сумерски становници Месопотамије него и старозаветни старац Исаија. [74] Можда се може помислити да је због Исаије босанска традиција о Смиљани планини као нашем Олимпу настала под утицајем хришћанства, поготову ако имамо на уму да су богумили од Старог завста признавали и Давидове псалме и пророчке књиге. [75] Таква претпоставка би се по Будимиру једна могла правдати нарочито ако се узме у обзир и чињемица да су богумили одбацивали култ светаца. Будимир зато каже да су фитоними смиљ и смиље, од којег и настаје име Смиљана, само дериват, који указује на полигенетски, дакле аутохтони карактер ове представе о пребивалишту богова и светаца са којима иду заједно не само умрли преци него и сви мртваци. [76] Управо у култу смиља, чији је латински назив Immortelle,
„цвеће игра нарочиту улогу и стога што је то цвeће златножуте бојe и што се дуго држi, па је прeма томe semper vivum. Слична боја невена дала је повод за исти круг представа, па се стога тај цвет зове код Германа и Totenblume. Због таквог цвећа које прекрива ливаде боговске планине називају се седишта богова и умрлих у Елисију laeta prata код Вергилија.“ [77]
Сама српска христијанизација Смиљане планине на којој православни свеци држе своје саборе не значи да ту имамо посла само са прастарим митовима, него
„садржи јасне и уочљиве остатке о макрокозму и микрокозму, што је познато и код индиских Индоевропљана, али и код осталих народа у Азији, почевши од Китајаца и Монгола до палеосибирских номада.“ [78]
(Прото-индоевропска цивилизација)
Пратећи радове професора Будимира можемо доћи до закључка да су простори прото-индоевропске цивилизације у одређеној мери везани и за неке старије археолошке локалитете са наших простора, где првенствено мислимо на Винчу, Старчево и Лепенски вир, о чијем развитку је пре много година писао и српски научник Милоје Васић и то првенствено као сејачима Дионисовог култа и поштовања Доматроса, који је био поштован као заштитник усева и производње жита. Будимир зато јасно каже да је
„Хесиодовим и Хомеровим вестима о Хиперборејцима временски најближи свакако Хекатеј из Милета, који већ крајем VI века ст. е. помиње северну Атлантиду, али је не веже за легендарне Хиперборејце него за документоване Kimmerioi (о њима види Будимиров рад Quaestio de Neuris Cimmeriisque). Ово важно обавештење дугујемо Страбону (Geogr. 229), који је сам родом са Понта, па је такорећи човек са терена. На првом месту помиње Страбон и Рипајске планине и Огагион орос, све области у којима, као на Атлантиди, безбрижно живе праведници, који не знају ни за какве друштвене класе, ни за какав напор или борбу, једном речи, боље него сами Олимпијци који стално морају бити спремни за интервенције. То би значило да је и најстарија хеленска традиција тражила у тој области, којој припада и (словенско)
74. М. Будимир, Са словенског Олимпа, 29-30.
75. М. Будимир, De Olympi Homerici imagine contraria, 32-33.
76. М. Будимир, Са словенског Олимпа, 29-30.
77. М. Будимир, De Olympi Homerici imagine contraria, 32-33.
78. Исто, 33.
208
Трипоље, оно што се данас зове једним именом „Утопија.“ Хекатеј је ту сместио своју Kimmeris polis, а хеленистички писци су такав град звали Хелиополис, односно Civitas solis, како то преводи Кампанела. И Херодотови Хиперборејци морају имати свој град, будући да Херодот сасвим одређено обавештава да су пратиоци који иду са девојкама на острво Дел били хиперборејски грађани. Олимп и Смиљана планина и Балкан као catena mundi, према томе морају бити у неком центру, а Рипајске Планине, Атлантида, Хиперборејски и Kimmeris polis на било ком крају света.“ [79]
За разлику од многих научника који су прапостојбину Словена тражили, под утицајем немачке филолошке школе, па далеком северу, Будимир је ту тeорију одбацио, тврдећи да линија букве иде много јужније од линије Калињинград-Одеса. У понтско-карпатским Неурима уствари види и најстарије Словене у области такозване трипољске цивилизације. Држећи се овог аргумента у својој студији „Проблем букве и протословенскеске домовине“, [80] он се позива на датовање археолога Бош-Гимпера који је везао лужичку област са трипољском у дубини 12. века пре н.е., као и на резултате славног асиролога, Беджика Хрозног, који је вишебојну керамику из трипољске области из 2. миленијума пре н.е., везао са простором Закавказја. [81] Овде Будимир наводи и податак о Херодотовим Неурима, за које каже:
„за словенски карактер Херодотових Неура, везаних управо за трипољску цивилизацију, је прича о Неурима који се сваке године за неколико дана претварају у вукове [82] и које стога њихови скитски и грчки суседи сматрају чаробњацима. Веза између териоморфизма вука и натприродних сила позната је нарочито северним и балканским Индоевропљанима. Стога имамо довољно разлога да у словенској лексичкој групи „волхви“ (од старијег ulqu-su), у „волхованије“, препознамо коренску именицу са значењем род, те би ова идиоглотска сложеница значила буквално „вучији род.“ Чини ми се даутом правцу треба тражити порекло прича које су Херодоту испричали грчки колонисти у трипољској области. Враџбинама и пророчанствима баве се и кимерски колонисти у Кампанији, иначе познати и вешти рудари, који су било преко Балкана, било дунавским путем, доспели на Апенинско полуострво." [83]
Поред наведене проблематике везане за Неуре, Будимир је у неколико својих расправа посебну пажњу посветио и Маријанима,
79. М. Будимир, Са словенског Олимпа, 29-30.
80. Рад је објављен 1951. године у Раду ЈАЗУ 282,5-32 са резимеом на латинском језику.
81. А. М. Петровић, Југоисточна Европа у виђењима Милана Будимира, 92.
82. О вуковима и старинском богу вукова писао је и Веселин Чајкановић, који каже да је култ вука код наших словенских народа веома стар и да се тај култ у разним формама одржао и до данашњих дана. Наиме, Чајкановић каже да је наш старински бог замишљен у вучијем облику и да је поред култа имао чак и своје празнике. Вид. В. Чајкавонић, О врховном богу у старој српској религији, 118.
83. М. Будимир, Quaestio de Neuris Cimmeriisque, 37
209
који се још у 2. миленијуму пре н.е. спомињу на простору Закавказја, и чије име најчешће означава војничку аристократију. [84] У вези са Маријанима, професор Будимир наводи да се и у старијој јадранској историји словенских освајача спомињу господари неретљанског приморја Маријани. Он спомиње да се њихов зановедник у неретљанском приморју звао „Dux Marianos“, али и morsticus. [85] О Маријанима у науци има различитих мишљења, а Будимир сматра да је овде реч о остацима словенске, односно српске аристократије, док на многим местима говори и о протословенским везама са староанадолским матријархатом и његовим главним божанством. Он међутим наглашава да та веза није једина и упозорава на тезу Беджиха Хрозног који кажс да је у Закавказју и северној Месопотамији још од средине 2. миленијума пре н.е. утврдио документоване представнике индоевропске војничке аристократије зване Маријани. [86] Анализирајући овај израз професор Будимир је нагласио да би протоиндоевропски архетип овог имена гласио „Marianos“ са познатим балканско-анадолским и протословенским суфиксом ano. Било је и другачијих мишљења, којима се Будимир супротставио, а првенствено мишљењу Људмила Хауптмана и Петра Скока [87] који су титулу dux Marianorum у поречју Неретве и у Истри доводили у везу са речи море - mare. Будимир каже да су стари анадолски Аријевци Маријани и скитски мариантос, [88] а да италско-илирска титула „марио” допушта сасвим другачије тумачење. Он напомиње да је суфикс ано документован на простору од Карпата до Палестине и да указује првенствено на језичку припадност, а по таквом тумачењу и средњовековне словенске Маријане могли бисмо протумачити Порфирогенитовим појмом σκλαβαρχοντες као представнике словенске војничке аристократије, [89] при чему су и остали и Будимир и његов колега Хрозни.
Будимир је један од ретких српских научника који је покушао да дође до сазнања о најстаријој прошлости старих Словена. Он је на основу својих лингвистичких, етнографских и фолклорних истраживања и својим лингвистичким методама проучавао порекло Словена, а посебно је трагао из којих је облика настало и развило се име Срби. Такође је истраживао географске оквире у којима се ти облици јављају и тако трагао за њиховом прапостојбином. Будимир жели да на основу Страбоновог податка да су реку Ксант, реку златних вирова, раније звали Србица, повеже палеобалканско становништво као пеластичке староседеоце са поменутим старосрпским старинцима и каснијим словенским племенима. Тако је и у овом словенском случају пеластички језички материјал профилисан у језичким супстратима, чиме он постаје значајно загонетнији него што се и може наслутити.
84. М. Будимир, Протословенски и староанадолски Индоевропљани, 260.
87. П. Скок, Долазак Словена на Медитеран, Крушевац 1994, 82-94.
88. М. Будимир, Протословенски и староанадолски Инуоевропљани, 260.
89. Исто, 261-262.
210
Будимир обраћа пажњу на пеластички моменат. Многа истраживања Милана Будимира ове врсте била су оспоравана под утицајем нордистичке историјске школе. Ипак су неки његови следбеници и ученици наставили његовим ггутем. Код нас je и y новије време цела прича о најстаријим поменима српског имена и језичким доказима о много већој старости Срба него што то показују актуални писани историјски извори потпуно погрешно схваћена, и чак исмејана као националистичка глорификација Срба као наводно неког најстаријег народа. На темељу Будимирових истраживања треба наставити даље, што остаје на млађим научним нараштајима.
Ф. Баришић, Професор Милан Будимир као научник, Зборник Филозофског факултета, кљига IX-1, Споменица Милана Будимира, Београд 1967, I-VIII.
М. Будимир, Преткласични супстрат и weïoe зиачај за топономастику словенских језика, a нарочито јужнословенских, y: III Конгрес Слависта 1, Београд 1939, 12-13.
М. Будимир, Протословеиски и староанадолски Индоевропљани, Зборник радова Фкл. факултета2 (1952), 255-279.
М. Будимир, Антика и Пеласти, Жива антика 1 (1951), 78-101.
М. Будимир, Са словенског Олимпа, Зборник Филозофског факултета IV-1 (1957), 20-21.
М. Будимир, De nominis Serbia vestigiis classicis, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику (1960), 7-34.
М. Будимир, Два друштвена термина Дубровачка / Deux termes sociaux de Dubrovnik, Анали хисторијског института Југославенске академије знаности и умјетности y Дубровнику (1956), 182-189.
М. Будимир, Проблем букве и протословенске домовине, Рад ЈАЗУ 282 (1951), 29-31.
М. Будимир, Анадол и античка Србија, Гласник САН I, 1-2 (1949), 260-261.
М. Будимир, Pelasto-slavica, Рад ЈАЗУ 309 (1956), 81-194.
A. Vaillant, Grammaire compareé des langues slaves I: Phonétique, Paris 1950.
M. Будимир, Словени и Сколоти, Историјски гласник УИ НРС 2 (1949), 68-72.
М. Будимир, О подунавским Сигунима, Историјски часопис САН 9-10, (1960), 21-33.
М. Будимир, Мегарон - Мегара, Зборник Филозофског факултета VI-2 (1962), 30-35.
М. Будимир, Илири и Праилири, Вјесник за археологију и хисторију Далматинску 53, (1952), 8-9.
М. Будимир, De Olympi Homerici imagine contraria, 1939, 5-33.
M. Будимир, Questio de Neuris Cimeriisque, Глас CAH 207 (1954), 37-49.
C. Вукадиновић, ΡΩΜΑΙΚΗ ΑΡΧΑΙΟΛΟΓΙΑ ΔΙΟΝΥΣΙΟΥ ΧΑΛΙΚΑΡΝΑΣΕΩΣ као историјски извор данас, Истраживања 22 (2011), 7-35.
Б. Гавела, Етрурци: историја, култура, уметност, Београд 2007.
С. Ћирковић (ур.), Историја српског народа I, Од најстаријих времена до Маричке битке (1371), Београд 1994.
С. Darling Buck, Comparative grammar of Greek and Latin, Chicago-London 1976.
K. Марицки Гађански, Милан Будимир, Српски биографски речник I, Нови Сад 2004, 851-852.
К. Марицки Гађански, Шта знамо о Етрурцима, у: Логос Макробиос, Античке и модерне теме VI, Београд 2008.
R. Katičić, Ancient Languages of the Balkans, The Hague — Paris 1976, 63-70.
М. Ростовцев, Економски живот Балкана y староме веку, Књига о Балкану I, Београд 1936, 42-51.
211
П. Скок, Долазак Словена на Медитеран, Крушевац 1994, 82-94.
А. Цермановић, Д. Срејовић, Лексикон религија и митова древне Европе, Београд 1996.
Византијски извори за историју народа Југославије I, Београд 1955.
М. Петровић, Југоисточна Европа y виђењима Милана Будимира, Митолошки зборник 23 (2010).
С. Петровић, Српска митологија y веровању, обичајима и ритуалу, Београд 2004.
М. Стојић, Белица, Пример култа плодности из старијег неолита, y: К. Марицки Гађански (ур.), Антика и савремени свет, Зборник радова, Београд 2011, 341-355.
Μ. П. Радусиновић, Протосрби и антички Срби y научним расправама Милана Будимира, Митолошки зборник 23 (2010), 139-148.
Херодот, Историја I, прев. М. Арсенић, Београд 1980.
В. Чајкановић, О врховном богу y старој српској религији, Београд 1994.
Law-Business School
Niš
MILAN BUDIMIR’S VIEWS ON SLAV LEXICON, ORIGIN AND ON SLAV HOMELAND
Summary
This paper analyzes the works of Milan Budimir (1891-1975) in which he discussed the oldest Slav lexicon, origin and homeland. His extensive researches on this topic led to the results which contradicted a very firm Nordic theory of the time, that the middle and north Europe was the homeland of Slavs. According to Milan Budimir, their homeland was significantly towards southeast, that is, towards the Balkan-Anatolian area. The whole issue of the earliest mentions of Serbian names and language proving that the Serbs are much older than the written sources has been misunderstood or ridiculed as a nationalistic glorification of Serbs. The question is how the researches of Milan Budimir should be continued.
Translated by: Vesna Mikic
