Sloveni i albanci do XII veka u svetlu toponomastike  [*]   Aleksandar Loma In: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године, Титоград (стр. 279–327)

 

Albansko pitanje — pitanje etničkog porekla i antičke postojbine predaka današnjih Albanaca — nužno ima jak aktuelno-politički naboj, no za nauku bi ono do daljeg trebalo da ostane jedan zamršen splet problema koji se, po mom ubedenju, na ovom stupnju naših znanja ne može u celini i konačno razrešiti, ali se u pojedinim tačkama da jednom svestranom, produbljenom i objektivnom analizom donekle rasvetliti. Pri nedostatku istorijskih i nemuštosti arheoloških izvora ključno mesto u raspravi o etnogenezi Albanaca imao je i ima jezik. Sa kojim je drugim indoevropskim jezikom ili kojom grupom ie. jezika albanski najtešnje povezan, i gde bi, shodno tome, trebalo tražiti njegovu predbalkansku prapostojbinu? Postoje li i od kakvog su značaja veze između albanskog i pojedinih starobalkanskih idioma, pre svega ilirskog jezičkog kompleksa na jednoj i tračkoga na drugoj strani; šta pruža poredenje sa jezikom mesapskih natpisa u juž. Italiji da li se neke strukturne osobine albanske fonetike (pre svega: tretman ie. palatala i labiovelara) i neke tipične albanske morfeme (pre svega: sufiksi) daju prepoznati u oskudnoj zaostavštini tih jezika? Koliku vrednost imaju izvesna albanska sazvučja sa pojedinim tračkim ili ilirskim glosama; koliku eventualna objašnjivost pojedinih starobalkanskih toponima, ličnih i plemenskih imena iz albanskog jezika? Žive li pojedini ilirski i trački antroponimi do danas u albanskom narodnom imenoslovu? Preteže li to što se Albanci od prvih pomena nalaze na nekadašnjem ilirskom području nad činjenicama da se oni tamo pominju tek dugo po isteku antičkog perioda i da se u davnini njihov način života odlikovao

 

 

*. Ovaj rad predstavlja znatno proširenu verziju priloga pripremljenog za naučni skup o "Stanovništvu slovenskog porekla u Albaniji". Predusretljivošću organizatora skupa i urednika ovoga zbornika, prof. dr. Jovana R. Bojovića, on se ovde objavljuje u celini. Zahvalnost dugujem takođe akademiku Pavlu Iviću, koji je bio ljubazan da rad pročita u rukopisu i da niz korisnih sugestija, kao i nemačkoj fondaciji „Alexander von Humboldt — Stiftung" koja je omogućila moj istraživački boravak u Minhenu 1989-1991, čiji je plod i ova studija.

 

279

 

 

nomadskom pokretljivošću? Svedoče li očevidne albansko-rumunske veze — slični glasovni razvoji oba jezika, jezgro supstratne, prevashodno pastirske leksike u rumunskom sa ekvivalentima u albanskom, znatan broj zajedničkih reči iz latinskog — o poreklu Albanaca sa severoistoka, kako to drže rumunski naučnici, ili o doseljenju Rumuna sa jugozapada u današnju Rumuniju, kako to tumače njihove albanske kolege, oni prvi insistirajući na autohtonosti Rumuna u antičkoj Dakiji, ovi drugi tvrdo verujući da su Albanci autohtoni na području antičke Ilirije — ili bi najverovatnije bilo ipak srednje rešenje, za koje se zalaže veći broj inostranih proučavalaca, da su u doba svojih tesnih dodira dva naroda živela negde u unutrašnjosti Balkana, odakle bi se zatim Albanci bili iselili na zapad, u jadransko Primorje, a Rumuni na sever, preko Dunava? Dokazuju li grčke pozajmljenice u albanskom da su preci Albanaca u rano antičko doba bili u dodiru sa severozapadnim grčkim narečjima na današnjem južnoalbanskom tlu, ili je njihova grčka dijalekatska pripadnost neodređena, a njihov mali broj pre govori protiv neposrednog kontakta Protoalbanaca sa helenskim svetom? Vuku li albanske pozajmice iz latinskog više ka dalmatoromanskim govorima nekadašnjeg ilirskog područja, ili ka rumunskom, i preko njega ka istočnijim, nekada tračkim oblastima? Da li je tačan sud o nedostatku izvorne ribarsko-pomorske terminologije u albanskom, i ako jeste, kolika mu se težina sme pridati pri određivanju antičkih staništa Albanaca? Ova i druga lingvistička pitanja predmet su dugotrajnih rasprava i okosnica različitih, često međusobno oprečnih rekonstrukcija albanske protoistorije. Ja ih ovde pominjem samo da bih ocrtao širi okvir u koji se uklapa moje razmatranje sprovedeno sa jednog posebnog — toponomastičkog stanovišta. U oskudici podataka druge vrste o predrimskim jezicima na severnom Balkanu s jedne i o razvitku samog albanskog jezika pre poznog početka njegove pisane istorije u XV-XVI v. s druge strane, upravo su geografska imena ta koja stoje u središtu lingvističkih diskusija o albanskoj starini. Vezana za određenu lokaciju, ona svojim poreklom i glasovnim likom svedoče o prisustvu ili odsustvu Albanaca na datom mestu u dato vreme, pružajući osnov za teritorijalnu hronologiju albanskog jezika i etnosa u tamnim vekovima pre vremena od kada nam pisani izvori daju mogućnost da na osnovu neposrednih etničkih određenja ili ličnih imena u popisima stanovništva izvršimo preciznija etnička razgraničenja. Kao približna granica u tom smislu može se smatrati kraj XI veka, kada se (1079.) »Arvaniti« prvi put pominju. Taj početak pisane povesnice istovremeno je i završna tačka »toponomastičke predistorije« Albanaca. Naime, ime Ἀρβανῖται, Ἀρβανοί pod kojim oni stupaju u istoriju i toponim Ἀρβανον, Ἀλβανον od koga je ono izvedeno, kako se zvao u srednjem veku grad negde oko dan. Kruje, stoje u nesumnjivoj vezi sa antičkim imenima ilirskog plemena na tom području Ἀλβανοί i njegovog gradskog središta Ἀλβανόπολις

 

280

 

 

koja beleži Ptolemej u II v.n.e. Tom onomastičkom sponom potkrepljuje se još od kraja XVIII v. uverenje u autohtonost i ilirsko poreklo Albanaca. No sa isto toliko opravdanja bi se mogla samo na osnovu kontinuiteta imena zastupati teza o poreklu današnjih Makedonaca od njihovih antičkih imenjaka: ovi današnji žive, doduše, jednim delom na tlu gde su živeli oni nekadašnji, preuzeli su njihovo ime i, u krajnjoj liniji, svakako asimilovali neke poznoantičke zaostatke staromakedonskog etnosa, ali stoji činjenica da su se njihovi jezički preci doselili u Makedoniju tek u VII veku n.e. s one strane Karpata. Isto tako Albanci ne moraju u svom narodnosnom imenu čuvati stari ilirski etnonim, već su se mogli prozvati po mestu u koje su se doselili; karakteristično je da su sloveni to mesto upoznali vrlo rano, pre X veka, jer slovenski oblik njegova imena Rabъnъ/Labъnъ pokazuje likovnu metatezu, dok im je odatle izvedeno ime stanovnika Arbanasi prešlo tek docnije, kad se ta promena nije više vršila: slovensko poznanstvo sa tom oblašću u dan. Albaniji bilo bi, po ovom nalazu, ranije od njihovog poznanstva sa samim Albancima pod tim imenom, koje je za ovaj narod najstarija poznata oznaka. [1]

 

Samo antičko ime plemena Ἀλβανοί nema albanske etimologije, [2] što, uostalom, važi i za skupno nazvanje Ἱλλύριοί, ali u tome ne treba nikako videti argument protiv ilirskog porekla albanskog jezika, jer je neprozirnost narodnosnog imena u jeziku njegovih nosilaca pre pravilo nego izuzetak: dovoljno je podsetiti da se etnonimi Srbin i Hrvat ne daju ubedljivo protumačiti ne samo iz srpskohrvatskih, već ni iz praslovenskih jezičkih sredstava. Ima, međutim, drugih antičkih imena sa ilirskog područja, geografskih i etničkih, za koja se predlažu albanske etimologije: neke od njih su duboko ukorenjene i široko prihvaćene. Već je pionir albanologije fon Han povezao ime antičke oblasti Dardania sa alb. dardhë „kruška", ilirski etnonim Dalmatae i ime plemenskog središta Delminium sa alb. del(m)ë „ovca" a toponim Dimallum sa alb. (i rum.) mal „breg" (Hahn 1854, 213 dd.). U taj toponomastički aspekt albanskog pitanja — objašnjivost pojedinih u antici zabeleženih geografskih imena iz albanskog — ovde ne možemo ulaziti: njega valja razmatrati u drugom kontekstu, zajedno sa ličnim imenima i drugom jezičkom zaostavštinom reliktnih jezika kakvi su trački i ilirski: glosama, natpisima i sl. Ovde se usuđujem samo da saopštim svoj sumarni utisak, da antičkih imena sa nepobitnom albanskom etimologijom na Balkanskom poluostrvu nema: najverovatnija dva tumačenja Karpati : alb. karpë „stena" i Beskidi : alb. bjeshkë „planinski pašnjak" odnose se na dva susedna planinska masiva izvan Balkana.

 

 

1. „Shqipëtar" „Šiptar" docnijeg je postanja. O narodnosnim oznakama Albanaca v. Schramm 1981, 190 dd., gde je navedena i ranija literatura.

 

2. Obično se uzima da je Ime predindoevropsko, v. npr. Barić 1959, 20. Up. najskorije Kacori 1983.

 

281

 

 

Toponomastičko razmatranje kojim ćemo se ovde pozabaviti doticaće se samo po izuzetku etimologije geografskih imena, tj. njihovog porekla u jezičkoj praistoriji; u središtu naše pažnje biće istorijski razvoj pojedinih dugovečnih imena, pre svega takvih, koja su zabeležena još u antičko doba, preživela meteže seobe naroda i prelazila iz jezika u jezik, od jednog naroda drugome, upijajući u svoj glasovni lik tragove tih smena, tako da za nas danas predstavljaju dragocena svedočanstva o inače slabo poznatoj etničkoj i jezičkoj prošlosti pojedinih krajeva. Primenjeno na problematiku albanske etnogeneze, to znači da se suočavamo sa pitanjem da li se na supstratnoj toponomastici ove ili one bolesti na području istorijske rasprostranjenosti Albanaca da ustanoviti neprekinut albanski razvoj glasovnih likova od antike naovamo, ili se, naprotiv, albanski oblici antičkih imena mogu objasniti samo pod pretpostavkom posredstva nekog jezika koji je ime neposredno preuzeo iz antičkog supstrata i dalje ga razvijao po sopstvenim zakonima, da bi ga tek znatno docnije predao Albancima; kao takav posredujući činilac dolaze u obzir, pored romanskih narećja, pre svega slovenski govori. Uz to će biti i reči o opštoj zastupljenosti albanskih, romanskih i slovenskih toponima na pojedinim područjima, pošto i takva statistika igra značajnu ulogu u dosadašnjoj diskusiji, premda je u nju uvučena malo preuranjeno, jer dok god ne raspolažemo iscrpnim toponomastičkim prikazima Albanije i susednih oblasti, teško je izvlačiti konačne zaključke u vezi sa distribucijom i hronologijom tamošnjih toponimijskih slojeva. Izlaganje koje sledi sastoji se iz dva dela: u ovom prvom, uvodnom, daću sažet istorijat istraživanja uz nekoliko sopstvenih napomena; u drugom, oglednom delu pokušaću da izgradim i oprobam jedan produbljeniji metodološki pristup ovoj problematici na jednom užem području: reč je o davnašnjoj kontaktnoj zoni između Slovena i Albanaca na krajnjem jugozapadu današnje Srbije.

 

U drugoj polovini prošlog veka i početkom ovoga albanološka pitanja razmatrana su pretežno u okviru indoevropeistike, koju pre svega zanimaju mesto albanskog u krugu indoevropskih jezika i njegove rodstvene veze sa reliktnim jezicima jugoistočne Evrope. Kada je početkom ovog veka mišljenje komparativnih lingvista počelo da preteže od ilirskog u korist tračkog porekla Albanaca, i shodno tome se početno ubedenje u njihovu autohtonost suočilo sa alternativom u vidu teze o njihovom relativno poznom dolasku u istorijska staništa iz jedne istočnije antičke postojbine, etnolog i balkanolog Gustav Vajgand pokušao je da novoj tezi nade potvrdu na tlu same Albanije u jednom dužem članku, čiji udarni deo čine upravo toponomastička zapažanja (Weigand 1927). Sa jedne strane, on procenjuje da u toponimiji Albanije nad albanskim imenima uveliko preovladuju slovenska (241-243) i takva romanska imena, čiji glasovni razvoj ne odgovara onome koji su prošle latinske pozajmljenice u albanskom, već pokazuje

 

282

 

 

karakteristike dalmatoromanskih govora (231-233); sa druge strane, Vajgand ukazuje 238-241 na to da bi albanski oblici toponima sačuvanih iz antike na tlu Albanije kao Shkodër < Scodra, Durrës < Durrachium, Lesh < Lissus, Vlorë < Αύλων morali glasiti sasvim drukčije da su se ta imena razvijala od antike neprekinuto u albanskim ustima; ovakvi kakvi su, oni pretpostavljaju slovensko ili italijansko posredstvo, što bi značilo da su Albanci došavši u svoju sadašnju postojbinu u njoj zatekli već doseljene Slovene koji su im tamošnje antičke toponime prosledili u poslovenjenom obliku. [3]

 

Temeljno istraživanje slovenskog elementa u Albaniji koje je ubrzo potom, 1931, objavio ruski slavist Seliščev činilo se da na ubedljiv način potvrđuje Vajgandov sud o prvenstvu i nekadašnjoj pretežnosti tamošnjeg slovenskog življa u odnosu na Albance: dovoljno je pogledati kartu priloženu Seliščevljevoj knjizi, na kojoj je cela Albanija gusto prekrivena toponimima slovenskog porekla.

 

Koncentracija slovenskih i romanskih imena na tlu Albanije nije ipak svuda jednaka. Prihvatajući u načelu Vajgandov nalaz, ali ostajući pri ilirskom poreklu Albanaca, Georg Štatmiler se pred Drugi svetski rat poduhvatio da eliminatornim metodom odredi ishodište albanskog jezika i etnosa (Stadtmüller 1941). Računao je da su se Iliri mogli odupreti romanizaciji samo na jednom ograničenom i zabačenom području, daleko od obale mora i po strani od važnijih komunikacija, gde su postojale pogodnosti za visokoplaninsko stočarenje, osnovni oblik privređivanja istorijskih Albanaca; na tom području trebalo bi da budu slabiji nego igde tragovi stranih uticaja, izraženi pre svega kroz romanska i slovenska geografska imena. Kraj sa takvim karakteristikama, planinski i teško prohodan, relativno čist od romanskih i slovenskih toponima, Štatmiler nalazi u srednjoj Albaniji, oko gornjeg toka reke Mat. Štatmilerova teza, zasnovana na zdravim metodološkim osnovama, ima i danas svoje pristalice (up. npr. Zeitler 1978).

 

Vodeći albanolog prve polovine ovoga veka, Norbert Jokl, u svojoj recenziji Vajgandova članka: IF 46 (1928)382dd. oštro je, i opravdano, kritikovao Vajgandovu pristrasnost za tračko poreklo Albanaca, no što se tiče pitanja o starini albanskog prisustva na jadranskoj obali u svetlu razvoja antičkih toponima i albanske pomorske terminologije, on prihvata Vajgandove zaključke, koje je sam delom anticipirao. Naime, u svom poznatom članku o Albancima u Ebertovom leksikonu (Jokl 1924) on dolazi do rezultata da je „albanski blisko srodan kako sa ilirskim, tako i sa tračkim" (91), pa odatle izvodi zaključak da se taj jezik morao formirati u nekoj

 

 

3. Vajgand nije bio prvi koji je došao do takvog zaključka, već je išao stopama Skoka (1924, 111 dd. o Durrës, Drač) i Jokla (1924 o Shkodër, v. niže).

 

283

 

 

kontaktnoj zoni između Ilira i Tračana, koja je ležala daleko od morske obale, s obzirom na nedostatak izvorno albanske pomorske terminologije i na albanski oblik toponima Shkodër, Shkodra od Scodra, koji bi po Joklu bio nespojiv sa petpostavkom kontinuiranog albanskog razvoja od antičkog doba (85 d.); Joklov izbor pada na Dardaniju, gde bi srpski refleks Niš od ant. toponima Naissus pretpostavljao albansko posredstvo (92).

 

Recenzent Joklova članka u ZONF V (1928) 2, 205 dd. Petar Skok izražava spremnost da, kako kaže, potpiše sve što je Jokl zaključio o prvobitnim staništima Albanaca u Dardaniji, i pokušava da tu tezu potkrepi sopstvenim zapažanjima. Skokov najvažniji prilog dardanskoj teoriji o poreklu Albanaca svakako su etimologije njihova dva narodnosna imena: Shqipën bi prvobitno bili „doseljenici iz grada Scupi" = Skoplje, alb. Shkup, a Albani „doseljenici iz oblasti oko reke *Alb-" — dan. Lab na Kosovu (Skok 1931, 49 d.): bez obzira na sve rezerve [4] ta tumačenja do danas zadržavaju izvesnu privlačnost.

 

Ubrzo je Jokla, koji je zbog albanskog imena Skadra odrekao Albancima starinu u tom severozapadnom kutu njihove teritorije, albansko ime Bojane navelo da im tu ipak prizna prvenstvo pred Slovenima: alb. Buenë > Bunë svedočilo bi, po njemu, o neprekinutom razvoju potvrđenog antičkog oblika ovog hidronima Barbanna od poslednjih vekova antike naovamo u albanskim ustima, dok bi slov. Bojana poticalo iz jedne ranije albanske razvojne faze. Ostajući pri tezi da su Albanci došli sa istoka, iz Dardanije, Jokl sada njihovu pojavu u kraju oko Skadarskog jezera, na tlu poznoantičke Prevalitane, stavlja koje stoleće pre doseljenja Slovena na Balkan (Jokl 1932, 33-42). Pobuđen tim nalazom, on se daje na preispitivanje i one Vajgandove teze, sa kojom se isprva slagao, naime da su antička imena očuvana na području Albanije od reda pozno preuzeta u albanski jezik; u svojoj opširnoj recenziji na Seliščevljevu knjigu (Jokl 1934/35) on dovodi u pitanje taj zaključak, bar što se tiče severnog dela Albanije, kritikujući Seliščeva tamo gde se ovaj nadovezuje na Vajganda; po Joklu, osim Bu(e)në < Barbanna prema slov. Bojana još bi i albanski oblici druga dva antička hidronima Dri, odr. Drini < Drinus i Mat < Mathis imali prednost u odnosu na slovenske (287 d.; 627 d.). [5]

 

Joklovo izvođenje alb. Buenë iz Barbanna sa svim istorijskim implikacijama prihvatio je i pokušao da razradi u pojedinostima Henrik Barić, takođe jedan zastupnik hipoteze o mešovitom, tračko-ilirskom

 

 

4. Kod Scupi > alb. Shkup, slov. Skъp Skop-je problem da se odatle izvede Shqip- leži u kvantitetu osnovnog vokala: što se tiče Laba, ime reke nije poznato iz antičkih izvora, i ja pomišljam da bi to moglo biti od Slovena preneto ime pritoke Severnog Mora Labe — Elbe (Loma 1991, 13).

 

5. Skok 1934, 22 kao da prećutno usvaja ove Joklove nalaze, kada, pripisujući Albancima i dalje mešovito ilirsko-tračko, u teritorijalnom pogledu dardansko poreklo, prostor na kojem su oni, po njemu, u predslovensko doba „provodili svoj pastirski život'' određuje tačkama: Šara, Polog, Prizren, Kroja i Duklja.

 

284

 

 

poreklu albanaca (Barić 1950; 1954, 29; 1959, 30). Naročito je ukazivao na „labav" albanski izgovor r̃  kao objašnjenje za gubitak -r- u Barbanna. Protiv Joklovih i Barićevih tako dalekosežnih zaključaka digao je glas slavist Ivan Popović (Popović 1958), koji je u prvi mah i sam bio prihvatio famozni argument albanskog imena Bojane, no potom je došao do ubedenja da je „labavo" (proto) albansko r̃ isuviše labav osnov da bi se na njemu gradila istorija čitave albanske zemlje (308). Popović podrobno razmatra istorijat svih njemu poznatih supstratnih toponima na tlu Albanije i Crne Gore, da bi na kraju zaključio da se ni u jednom slučaju ne može dokazati rano albansko posredovanje antičkog imena Slovenima, dok se, obratno, za više imena sme tvrditi da su ih Sloveni preuzeli od zatečenih Grka ili Romana i prosledili Albancima (324).

 

Nekako u isto vreme se vodeći albanski lingvist Ećrem Čabej okrenuo toponomastičkoj problematici, sa osnovnim ciljem da opovrgne Vajgandove nalaze o malom udelu albanskih imena u toponimiji Albanije i o nealbanskom razvitku antičkih toponima na tom području. Čabeju nije bilo teško da pobija Vajganda, koji je radio na oskudnom i nedovoljno probranom materijalu, i sa nedovoljnim lingvističkim znanjima. Za oblike kao Shkodër, Durrës, Vlorë, Lesh, u kojima su Vajgand, a delom i drugi pre njega, kao Jokl i Skok, videli dokaz o poznom dolasku Albanaca na dotična mesta, Čabej nalazi suprotno, da su to refleksi potpuno saobrazni zakonima albanske istorijske fonetike i navodi još čitav niz u istom smislu interpretiranih imena, ne samo iz severne i srednje Albanije: Drisht < Drivastum, Chunavja < Candavia, Ishm < Isamnus, takođe već pomenute hidronime Buene, Mat — nego i sa juga: Çam-ëria < Thyamis, Arta < Arachthos, ne odričući se, uostalom, ni Dardanije: Shar, Shkup; i slov. Štip, Niš bilo bi preko albanskog (Çabej 1958, 65d.; 1961/62, 242 dd. ; 1972, 138 dd.; 1974).

 

Čabejeva interpretacija supstratne toponimije na albanskom tlu nalazi svoje sledbenike (Cimochowski 1960, [6] Gashi 1976) i uopšte biva široko prihvaćena, ne samo od albanskih (npr. Gjinari 1972, 179 d.; Ajeti 1982, 32 dd.; Domi 1983, 31 dd.), već i od inostranih stručnjaka (npr. Zeitler 1978, 202 dd.; Solta 1980, 111 dd.; Desnicka npr. 1983, 8; nešto uzdržaniji su Hamp 1963/66, 104 d. i Katičić 1976, 186). Da pritom izostaje potrebna kritičnost, pokazao je Gotfrid Šram, koji u svojoj obimnoj knjizi, razmatrajući, između ostalog, i razvoj četrdesetak supstratnih imena relevantnih za albansku jezičku i etnjčku istoriju, na više mesta konstatuje nedoslednosti i proizvoljnosti u Čabejevim tumačenjima (Schramm 1981, up. npr. 33 d., 333, 347, 355, 361, 362), dajući u spornim slučajevima mahom za pravo Popoviću (up. 34).

 

 

6. U svom dve godine starijem radu (1958. 49 d.) Ćimohovski, naprotiv, još veruje u Vajgandov nalaz („ce fait incontestable").

 

285

 

 

Treba imati u vidu da i Šram i Popović zastupaju gledište o tračkom poreklu Albanaca i njihovoj relativno poznoj pojavi na nekadašnjem južnoilirskom tlu, dok je Čabej zastupnik njihovog ilirskog porekla i autohtonije; na taj način prosuđivanje razvoja supstratnih toponima u Albaniji i okolnim oblastima biva umnogome uslovljeno, da ne kažemo opterećeno načelnim stavovima dotičnih autora prema albanskom pitanju. No nezavisno od konačnog odgovora na pitanje, jesu li Albanci ilirskog ili nekoga drugog porekla, koji se za sada, po našem mišljenju, ne može dati, treba povući razliku između dva pristupa toj problematici i njima saobraženih metodoloških postupaka. Videli smo da neki, kao Štatmiler, smatraju doduše Albance autohtonim potomcima Ilira, ali ih ispočetka vide u jednoj ograničenoj i zabačenoj oblasti, odakle bi se oni docnije širili, dok drugi, kao Jokl i Barić, priznaju u najmanju ruku izvestan ilirski udeo u albanskoj etnogenezi i daju Albancima prvenstvo pred Slovenima na području oko Skadarskog jezera, ali za njihovu prvobitnu postojbinu na Balkanu ne uzimaju današnju Albaniju, već ih onamo dovode u poznoantičko doba iz istočnije Dardanije. Nasuprot takvom eliminatornom metodu, koji — polazeći prvenstveno od toponomastičkih nalaza — isključuje jednu po jednu oblast da bi naposletku došao do one koja jedina zadovoljava kriterije usvojene za prapostojbinu (slično je Maks Fasmer pokušao da odredi najstarija slovenska staništa, up. Vasmer 1971, 1), i nasuprot dinamičkom pristupu etnogenezi, koji računa ne samo sa elastičnošću nacionalne i jezičke teritorije, u smislu njenih naizmeničnih sužavanja i širenja kroz istoriju, nego i sa njenom izmenjivošću, u smislu seobe naroda iz jedne zemlje u drugu, albanska nauka, na čelu sa Čabejem, ima jedan pristup, koji bismo mogli nazvati statičkim i maksimalističkim. Albanci bi bili potomci Ilira koji su nakon doseljenja na Balkan nastanili čitav severozapadni deo Balkanskog poluostrva: na celokupnom prostoru svoje današnje rasprostranjenosti Albanci bi bili autohtoni; njihova teritorijalna ekspanzija u novije doba, koliko god bila evidentna, prećutkuje se ili na svaki način osporava; za albanske naučnike ne postavlja se dilema Ilirija ili Dardanija: obe te antičke pokrajine, a uz njih Dalmacija, Peonija, Epir, Panonija — sve bi to bila od iskona ilirska, pa prema tome albanska zemlja, čiji se opseg od antičkog doba samo sužavao. Protivrečnosti u koje pritom zapadaju ne bune ih mnogo, na primer činjenica da oba toponima sa mogućim protoalbanskim razvojem u Daradniji, Niš i Štip, leže istočno od ose Morava-Vardar, u predelima koji u antičko doba pokazuju izrazit trački karakter.

 

U drugu, još dublju kontradikciju zapada Čabej pri prosuđivanju mnogo diskutovanog toponima Shkodër, Shkodra < Scodra. Polazeći od pouzdane činjenice da je ie. sk pred vokalom zadnjeg reda (a, u) u albanskom dalo h, i da se grupa dr u iskonskim albanskim rečima ne čuva kao takva, Jokl je Albancima najpre osporavao starinu oko Skadra (gore.smo videli da je docnije zbog Bu(e)në taj sud izmenio); no kako

 

286

 

 

je u antičko doba u Dardaniji, koja bi po Joklu bila balkanska kolevka Albanaca, zabeleženo jedno ime analognog glasovnog sklopa: regio Scodriensis, on zaključuje da se prelaz ie. *sk > h izvršio još pre dolaska predaka Albanaca na Balkan (1924, 92). Na to se nadovezuje Čabej, insistirajući — s pravom — da se pri razmatranju razvoja antičkih toponima razlikuje predbalkanska faza albanske jezičke istorije, ilustrovana razvojem baštinjenih indoevropskih reči u albanskom, u kojima za ie. *sk pred a i u stoji h, a grupa *d(h)r pokazuje metatezu, od antičke faze, o kojoj svedoče latinske i grčke pozajmljenice u albanskom, gde je grč. i lat. sk pre a, o i u dalo shk, npr. shkamb < lat. SCAMNUM, a grupa dr se čuva, npr. kulshedër, kuçedër “zmaj"< CHERSYDRUS (ta etimologija nije izvesna, up. Kristophson, 1988, 83), dakle upravo kao u Shkodër < Scodra (Çabej 1958, 60, 65; 1961/62, 244; up. i 1976b, 139). Po tome nalazu, albanski oblik zaista može biti star (mada i ne mora); on, u svakom slučaju, ne isključuje mogućnost da su preci Albanaca živeli oko Skadra još u antičko doba; no sa druge strane, samo antičko ime od koga on potiče Scodra ne može biti iskonska albanska reč, i to onda važi za sve dosta brojne toponime sa -ska-, -sku- zabeležene na ilirskom području u antičko doba, kao Scupi = Skoplje, Scardona na dva mesta = dan. Skradin i ostrva V. i M. Skarda, Scardus = Šara. Jokl je, doduše, na nav. mestu pomišljao da bi imena osnove scodr — mogla biti predindoevropski supstrat na ilirskom tlu, ali i za to i za druga navedena imena predložene su ubedljive indoevropske etimologije: Scodra ~ lit. skudrùs „oštar" (Duridanov 1972/74, 276); Scardus, Scardona ~ lit. skardùs „strm" V; Scupi bi bilo u vezi sa germ. rečima za „senik, staju" (Detschew 1957, 462). Ćak i ako bi svi toponimi sa tom fonetskom odlikom bili preuzeti u ilirski iz nekoga drugog jezika, indoevropskog ili ne, stoji da u ilirskoj jezičkoj zaostavštini nema primera za h < sk kao u albanskom. Kad Čabej na jednom mestu stavlja tu promenu u predbalkansku fazu albanskog jezika, a na drugom, suprotstavljajući Katičićevom razbijanju ilirskog područja na nekoliko oblasti sa različitom atroponimijom jedan spisak tipično ilirskih imenskih osnova rasprostranjenih na ćelom tom prostoru, navodi medu njima i skard- (Çabej 1970, 159), to je u oštrom neskladu sa njegovim ubeđenjem u ilirsko poreklo albanskog jezika. Ako se gde uspe identifikovati h od ie. *sk pred nepalatalnim vokalom u nekom antičkom imenu, biće to jedna od najjasnijih mogućih indicija za antičku postojbinu Albanaca; nedostatak takvih refleksa na ilirskom području govori dosta određeno protiv njega kao eventualnog rešenja (up. Schramm 1981, 33 d.). [7]

 

 

7. Nedostupan mi je ostao članak А. Ю. Русакова: К отражению индоевропейских групп „*сн, *ск” в албанском. У: Лингвистические исследования 1981: Сравнительно-историческое и типологическое изучение языков, Москва 1981, str. 195-203.

 

287

 

 

Razlikovanje pojedinih razvojnih faza albanske jezičke istorije nužan je preduslov da bi se toponomatička fakta mogla ispravno vrednovati u diskusiji oko albanskog kontinuiteta, ali se ne srne, kao što to Čabej svesno ili nesvesno čini, insistirati na tom razlikovanju samo onda kada se odatle može izvući neki argument u prilog tezi o kontinuitetu, a zanemarivati ga u slučajevima, kada ono navodi na suprotne zaključke. Pored kontradikcije sa prelazom ie. sk > alb. h navodimo ovde još jednu dilemu, koja se tiče druge važne odlike albanskog konsonatizma: tretmana ie. palatala ǵ(h), ќ u albanskom kao d(h), th. Kako u fondu onih starobalkanskih reči koje su zajedničke albanskom i rumunskom prema alb. dh stoji rum. z, npr. alb. bardh “beo": rum. barža „roda", alb. modhullë „grašak" : rum. mažare „isto" (neki porede još đački fitonim μίσηλα, μόσοθλα) izlazi da je u protoalbanskom u vreme tesnih albansko-rumunskih kontakata ie. zvučni palatal *ǵ(h) još uvek stajalo *dz (po Bariću d’ž: 1959, 32). Ti kontakti zadiru u doba rimske vlasti na severnom Balkanu, jer stariji sloj latinskih pozajmljenica u albanskom pokazuje jasne leksičke i fonetske veze sa rumunskim jezikom, dok se u mlađem ogleda uticaj dalmatoromanskog (up. Barić op. cit. 38 dd; Kristophson 90). Protoalbanci su, dakle, morali prilično dugo živeti u susedstvu Protorumuna, primajući od njih latinske reči u rumunskom ruhu, a njima prosleđujući svoje iz indoevropskog baštinjene lekseme u oblicima ranijim od onih u kojima se one javljaju u istorijskom albanskom, između ostalog sa *dz iz ie. *ǵ(h) prema potonjem alb. d(h): up. Jokl 1934/35, 635 d. Ako su, dakle, sve do trenutka kada se protoalbanski prostorno odvojio od protorumunskog — što se, prema rečenom, nije moglo desiti pre poznoantičke epohe [8] — albanske reči bardh “beo" < ie. *bhorǵh- i dardhë „kruška" < ie. *ǵhordh- (~ grč. ἄχερδος glasile otp. *bardz odn. *dzard(h)a, kako se onda mogu još u predrimsko doba potvrđeni ilirski antroponim Bardyllis ili ime zemlje Dardania tumačiti tim albanskim rečima u njihovom savremenom obliku sa dh, d za ie. zvučni palatal, bez obzira koliko ta tumačenja bila stara, široko prihvaćena i obilato korišćena pri dokazivanju ilirskog porekla Albanaca? Štaviše, ako istovetnost narodnosnog imena balkanskih i maloazijskih Dardanaca nije plod slučaja, već se radi o jednom istom drevnom plemenskom nazvanju, svoditi ga na alb. dardhë znači datirati albansko uprošćenje refleksa ie. zvučnog palatala *dz u d(h) još pre kraja prvog milenija stare ere, jer se maloazijski Dardanci pominju već u staroegipatskim spiskovima „naroda sa mora" kao drdnj, zatim kao Δάρδανοι kod Homera. To,

 

 

8. Da je dodir između Protoalbanaca i Protorumuna trajao sve do samog vremena pojave Slovena na Balkanu, koja je tu značila kraj antičkog doba, svedočila bi latinska pozajmljenica iz SCLAVUS „Sloven", koja se u oba jezika na isti način glasovno razvijala: alb. Shqa, rum. şchiau, toponim Şcheia (Kristophson 68).

 

288

 

 

naravno, nema nikakvog smisla, pošto je, kako smo već rekli, terminus ante quem non za ovu protoalbansku promenu razlaz Protoalbanaca od predaka današnjih Rumuna, koji se približno može staviti dobrih hiljadu i po godina docnije. Toponimija nekadašnjeg ilirskog područja, posebno današnje Crne Gore, može baciti dodatnu svetlost na ovaj problem. Neki novi toponomastički nalazi Mitra Pešikana pobijaju, s jedne strane, i inače uveliko poljuljano mišljenje da je ilirski bio kentumski jezik, a s druge strane svedoče da su ilirski — satemski — refleksi indoevropskih palatala bili kroz rimsku epohu i sve do doba dolaska Slovena različiti od današnjih albanskih d(h), th. Tako imamo ilirsko s za ie. ḱ u korenu *akm- „kamen" ne samo u antičkom zapisu Asamum, već i u poslovenjenim oblicima Osum, reka u južnoj Albaniji i Osmin, Osmogrk, (kameniti) visovi u Crnoj Gori (Pešikan 1985, 8), a z za ie. ǵh u korenu *bhergh- „visok, uzvišenje" ne samo u antičkim potvrdama Birziminium, Bersumno (toponim verovatno istoznačan sa današnjim nazivom mesta (Pod-Gorica), već i u slovenskom refleksu Brzinje (Pešikan 1982, 94 dd ). Zanimljiva je, mada neizvesna mogućnost da se isto topografsko nazvanje: ie. *bhrgh-men- ili sl., pretpostavi u toponimu koji Prokopije beleži u VI veku u oblasti Remesijane — dan. Bele Palanke kao Βουρδóμινα, a danas možda živi u Burdimo, selo kod Svrljiga, severoistočno od Niša: tu bi i poznoantički zapis i — nikako ran! — slovenski refleks pokazivali alb. d < ie. ǵh.

 

Toliko o razlikovanju između predbalkanske i antičke faze u istoriji albanskog jezika. Za nas je ovde važnija jedna druga distinkcija. Kako je u središtu naše pažnje pitanje prvenstva Slovena ili Albanaca u pojedinim delovima albanskog istorijskog prostora, prosuđivano na osnovu razvoja antičkih toponima, to moramo pre svega biti načisto koje od glasovnih pojava uočljivih na albanskim oblicima tih imena padaju u predslovensko doba, a koje su zajedničke slovenskim pozajmljenicama u albanskom. Naime, pojedine reči i geografska imena rano preuzeti iz slovenskog u albanski svedoče da su se neke albanske glasovne pojave antičkog doba — tj. takve, koje su svojstvene albanskim pozajmicama iz latinskog — vršile i u prvim vekovima nakon dolaska Slovena. Ne uzimajući u obzir ovu činjenicu, Čabej kao dokaz autohtonije navodi takve albanske reflekse antičkih toponima koji po tim fonetskim kriterijima delom pretpostavljaju slovensko posredstvo, a delom ga dopuštaju, ili su u najmanju ruku mogli nastati neposrednim albanskim preuzećem iz lokalnih romanskih ili grčkih govora u doba kada su Sloveni već živeli na tlu Albanije. Razmotrimo ovde one glasovne promene koje Čabej nalazi na albanskim oblicima antičkih geografskih imena i stavlja ih u funkciju albanskog kontinuiteta (up. naročito nabrajanje u Çabej 1974, 26).

 

Za našu svrhu veoma je poučna albanska reč Shqínikë. Ona potiče iz Jatinskog SCLAVINICA i pokazuje neke prelaze

 

289

 

 

karakteristične za rane latinske pozajmljenice iz albanskog, dakle za antičku fazu istorije albanskog jezika, kako je definiše Čabej: ispadanje intervokalske medije -v- i potom kontrakciju aí > eí > í, slično kao u pyll “šuma" < *pëyll = rum. pădure “isto" < vlat. akuz. PADÚLEM < PALUDEM od PALUS „močvara". Osim toga, s- je prešlo u sh-, što je pojava koja se datira između poznoantičkog doba i početka drugog milenija naše ere (up. Rusakov 131). Analogni glasovni procesi pretpostavljaju se i kod razvoja Na(v)issus > protoalb. *Nëish > Niš. Koliko god rane bile, sve te „antičke" glasovne promene zadiru u postantičko doba, čiji početak je na Balkanu određen doseljenjem Slovena: o tome svedoči već sama reč Shqinikë koju smo naveli; ona je, doduše, u albanski ušla iz latinskog, ali je njen latinski predložaj Sclavinica izveden iz etnonima S(c)lavus „Sloven" i znači „slovenska" (tj. „zemlja" — terra): u južnogegijskom Shqinikë je naziv za Bugarsku. Značenje ovog latinizma svedoči da su glasovni procesi čije se dejstvo odrazilo na njemu, kao i na drugim albanskim pozajmicama iz latinskog, trajali i u doba kada su Sloveni već uveliko boravili u susedstvu Albanaca. Ovaj nalaz može se potkrepiti primerima ranih slovenskih pozajmljenica u albanskom, koje pokazuju analogne fonetske izmene. Ispadanje medija u položaju medu samoglasnicima da se ustanoviti u najmanju ruku za -v- : pored Shqinikë navodimo Pobozhe < slov. Bobovište (Popović 1958, 310), Dum(b)re, i kao apelativ dumbré „hrastova šuma"< slov. dobrava (Jokl 1934/35 625), paktúa < podkova (Seliščev 306). Za -b-, -d-, -g- nedostaju primeri iz apelativne leksike slovenskog porekla u albanskom (tobožnje primere kao meja, ogräje valja tumačiti drugačije, no svakako ne sa Joklom kao čakavizme, v. niže); moguće toponomastičke potvrde nalazim u Tropoja < Trѣbopolje, Rushta < Radogošta (v. dole II deo.). [9] Sa druge strane, treba ukazati na slučajeve kada je ova promena izostala u razvoju antičkih imena, kao srp. Medȗn < Μεδεών u Kučima severno od Skadarskog jezera; u taj kraj Jokl i Barić, videli smo, Albance dovode pre Slovena, no stoji činjenica da se ime te stare ilirske tvrđave nije razvijalo neprekinuto od antičkog doba u ustima kučkih Arbanasa, koji danas tamo žive izmešani sa svojim slovenskim saplemenicima. [10] Intervokalsko -g- ispadalo je i u dalmatoromanskom,

 

 

9. Weigand 242 izvodi albanski toponim Oshtin u Tomorici iz bug. Ogostin. Ukoliko je navedeni slovenski oblik realan, ime bi bilo pre latinskog nego slovenskog postanja Up. u SZ Bugarskoj Ogosta < lat. Augusta. Analogno bi Oshtin i Ogostin. mogli biti refleksi jednog latinskog *Augustinum, samo što bi se slovenski odraz zasnivao na ranijem, a albanski na mlađem romanskom obliku, u kojem se već bila izvršila romanska promena ispadanja itervokalskog -g-, up. ono što je dole rečeno za alb. „Rush < Ragusium"

 

10. Na sličan način bi o relativno poznom prelasku u albanski svedoćilo očuvanje -v- u alb. Kunavja (potvrđeno u srednjem veku kao Chunavia) od ant. Candavia: no ta Čabejeva supstratna etimoloija srednjovekovnog naziva za oblast u zaleđu Drača sumnjiva mi je; Šuflaj 1924, 212 sa nap. 2 tumači ga iz slovenske reči za „kunića", a ja bih najpre pretpostavio isti romanski naziv kao u slov Konavlje, Konavji južno od Cavtata = lat. Canale; za to značenje upor. i grč. Αυλών „kanal" = Valona. Albanski oblik Kunavja izvodio bi se u tom slučaju preko slovenskog *Konavl'a za alb. u < slov. o v. niže.

 

290

 

 

što Cabej prećutkuje prosuđujući staroaibanski oblik Rush (1685.) od Ragusium „Dubrovnik", iako je romanska forma bez -v- zabeležena u vizantijskim izvorima X-XI veka kao Ῥαούσιον, docnije Raù. Nije tu posredi neprekinuta evolucija ilirsko-albanske reči *ragus- > rrush „grozd" u topografskoj primeni, kako bi to hteo Čabej, već albansko preuzeće romanskog oblika Raúsiu-, koje je usledilo između VIII i XI veka, jer se u doba dolaska Slovena intervokalsko -g- u dalmatoromanskom još čuvalo, o čemu pored same forme Ragusium, koja se tek tada i javlja, svedoči o slov. Trogir < Tragúrium prema poznom romanskom obliku Traù.

 

I neki drugi glasovni razvoji utvrđeni ili pretpostavljeni u supstratnoj toponimiji Albanije, koje Čabej prosuđuje kao rane albanske, mogu biti, i verovatnije je da su, predalbanski — romanski. Tako i > e u Lissus > alb. Lesh/Lezh, ital. (A)lessio, stsrp. Lѣš (Schramm 1981, 284); [11] rv > rb u Kurbi < Corvinus (up. na severnom Jadranu ant. Arva > ranorom. Arba > slov. Rab).

 

Romansku podlogu može imati i albanska sinkopa nenaglašenog vokala preko ë koja se zapaža na nekim oblicima antičkih toponima, npr. Ishm preko Ishëm od Isamnus. Oslabljenje nenaglašenog a u dalmatoromanskom da se proslediti preko zapisa pojedinih toponima gde za to a stoji e, npr. (De)catera: it. Cattaro, slov. Kotor (Jireček 1901, 60); Driuest 1391. pored Drivastum: slov. Drivost, alb. Drisht (id. 59, up. Popović 1958, 314); Poletum pored Polatum (Popović op. cit. 311): slov. Pilot, alb. Pulët, Pult. Karakteristično je da slovenski oblici svojim o predaju raniji, nepomućen izgovor glasa a, dok su Albanci umesto njega čuli već jedno oslabljeno romansko ə , koje su supstituisali svojim ë, da bi ovo kasnije ispalo. [12]

 

 

11. Razvoj Lissus > vlat. *Less(i)u > slov. Lѣšь, alb. Lesh u osnovi je isto kao Dibolia > rom. *Devolia > slov. Dѣvolь, alb. Devol, ili ant. Cinna > vlat.

*Cenna > slov. Cѣmьva, alb Cem, s tim što je u poslednja dva slučaja sigurno da su Albanci ime preuzeli slovenskim posredstvom: up. Schramm 1981, 228 d. i v. dole nap. 17.

 

12. Dalji primeri sinkope: Ἀραχϑος / Ἀραϑιϑος(??) () > Arta; Ἀρδάξανος > Erzen (up. Schramm 1981, 199 d.; 249) Za hronologiju promene može se ukazati da još 1302 imamo Ysamo, Dyssamum, ali 1570. la città Ismo (Skok 1934, 176 n. 1: tu Skok uostalom pogrešno izvodi ovo ime iz ant. Asamum). U Rabənə, Labənə, Ἀρβνον / Ἀλβανον poluglas ispred n ne svodi se na al. ë u Arbën, Arbër, već i slov. i alb. ë predaju redukovano romansko ə u Árbənu- / Álbənu. U položaju pred n nenaglašeno a se u romanskom izgovoru redukovalo vrlo rano, up. u Dubrovniku platan, gen platna < *platъn < rom. plátənum < plátanum (Skok 1934. 193).

 

291

 

 

Uostalom, redukcija i ispadanje nenaglašenih samoglasnika su u samom albanskom pojave koje se ne ograničavaju na baštinjene reči i grčko-latinske pozajmljenice, već su se dešavale i pri ranim preuzećima iz slovenskog. Pritom slov. ŏ, koje je u prvo vreme bilo veoma otvoreno, a možda i identično kratkom ă, doživljava isti tretman kao latinsko nenalašeno ă. Za slog pred naglaskom up. alb. bëgat < slov. bogat (Seliščev 326), alb. zbavit < slov. zabaviti (Desnickaя 1963, 17); za slog posle naglaska alb. zagën < slov. zagon (Seliščev l.c.), alb. lakm-oj < slov. lakom (Desnicka op. cit. 23). Od orimera u toponimiji može se navesti Gjëmsiçe < slov. *Globočica. [13]

 

Za gornju granicu datiranja ove pojave u albansko-slovenskim jezičkim kontaktima poučan je albanski refleks imena reke Vjosë, koji se preko slov. Vojusa svodi na ant. Ἀῶος. Odnos antičkog oblika i njegovog slovenskog odraza nije dovoljno jasan; pre svega nejasno je, kako se slov. -s- izvodi iz grčkog hijata. Obično se kao izvor slovenske pretpostavlja nepotvrđena grčka forma sa -s-: *Ajos- (Popović 1958, 323) ili *Awontjos > *Avösos (Schramm 1981, 405), no ta pretpostavka ad hoc teško može zadovoljiti. Moguće rešenje bilo bi, da su se Sloveni sa ovim hidronimom upoznali u vulgarnolatinskom izgovoru: grč. Ἀῶος > vlat. *Aṓohu, gde je dugo naglašeno o bilo zatvoreno, a -h- premošćavalo hijat. Odatle bi se dobilo slov. *Vovuxъ, gde je prvo v- slovenska proteza pred o- < ă, a drugo -v- slovenska popuna hijata između o i u, koje pravilno predaje strano ō. Oblik ženskog roda Vovusa bio bi naknadno izveden iz lokativa *(na) Vovuše. To Vovusa posredno je poivrđeno sarakačanskim βοβοῦσα. Vojusa je nastalo odatle disimilacijom v—v > v—j (tako i Schramm op. cit. 407). [14] Za nas je ovde najvažnija činjenica da se alb. Vjosë svodi preko *Vëjose na slov. Vojúsa; alb. početno v- dokazuje posredstvo slovenskog oblika sa protezom, a alb. -s- pozno vreme preuzeća, nakon prestanka vršenja alb. prelaza s > sh. [15] To znači da se prednaglasni vokal u albanskom mogao sinkopirati i posle X veka.

 

Nema suštinske razlike između sinkope vokala iza suglasnika u početnom prednaglasnom slogu kao Vjosë < Vojusa, zbavit < zabaviti i afereze — otpadanja početnog vokala pred naglaskom, pojave karakteristične za rane latinizme, kao mik < AMICUS. Za nju, doduše, nema primera u slovenskim pozajmljenicama (Jokl 1934/45, 304 d. ubedljivo je pokazao da se alb. shtijë ne svodi na slov. ojište, kako je

 

 

13. Tu etimologiju, koja je meni sasvim ubedljiva, predlaže Popović 1958, 322; up. ipak Jokl 1934/35, 299.

 

14. Oblik na -uša Vojuša pokazuje zamenu peobučajenog završetka -usa u Vojusa sazvučnim augmentativnim sufiksom, up. Solotiša u srp. Podrinju > Solotuša (Loma 1985/87, 159 d.)

 

15. Slično bi bilo sa južnoalbanskim hidronimom Osum: on bi se slovenskim posredstvom svodio na isti praoblik *Asamus koji je u Trakiji potvrđen kao izvor bugarskog hidronima Osъm (up. Schramm op. cit. 317).

 

292

 

 

to mislio Селищев 156), ali se iz toponimije mogu navesti brojna imena Rahova 2 X, Rjahovo, Rehova, Rehovica < slov. Orѣhova, Orѣhovica (Селищев 232), zatim verovatno Sojnik (Šojnik?) u sred. Albaniji, Sojnica u zap. Makedoniji < slov. Osojnik, Osojnica, [16] onda dva slučaja iz Metohije južno od Prizrena, iz oblasti kojom se posebno bavim u II delu ovoga rada: dan. selo Graždanik, u tur. popisu 1571 Graždenik, u Svetoarhanđelovskoj hrisovulji (sred. XIV v.) dva puta zabeleženo kao Ograđenik (Pešikan 1986, 34; za žd : đ v. niže II deo) i dan. selo Stružje < *Ostro̢žьje, u XIV v. Ostražnica, Ostražnik, Ostrožnica (id.ib.; za u : a : o v. dole nap. 36). U pojedinim slučajevima moglo bi se pomišljati i na dekompoziciju tipa V Osojnik > Vo Sojnik, na području gde je slov. vъ pred samoglasnikom davalo v, a pred suglasnikom vo. No brojnost gore navedenih primera koje sam uspeo da nađem bez sistematskog istraživanja, kakvo bi ih svakako još znatno više iznelo na svetlost, govori da treba računati sa glasovnom pojavom u albanskoj adaptaciji slovenskih imena, i to takvom, koja se vršila i u relativno pozno vreme, nakon prestanka albanskog prelaza s > sh (up. Sojnik, Sojnica, Stružje), slično kao što smo to zapazili i u Vjosë < slov. Vojusa. Da ta „toponomastička" afereza seže daleko posle isteka antičke epohe, to nam osim navedenih slovenskih nalaza pokazuje i alb. oblik imena grada Bara Tivar-i, preuzet iz italijanskog Antivari u jedno pozno doba kada -v- u albanskom nije više ispadalo između vokala (Popović 1958, 304). Sličnim putem kao od Ἀῶος preko slov. Vojusa do Vjosë može se doći od grčkog antičkog preko slov. *Vavlon/-a (potvrđenog stsrp. pridevom vavlonski) do alb. Vlonë/Vlorë „Valona": posredi bi bila sinkopa prednaglasnog -a- u albanskom: slov. Vavlon(a) > alb *Vëvlōne > Vlonë (v. Popović 1959). No postoji i alternativna mogućnost izvođenja albanskog oblika direktno iz grčkog akuzativa Avlona, sa aferezom početnog a- (Çabej 1958, 61 itd.). Za Popovićev argument, da bi se pri ranom preuzeću imena u albanski očekivala diftongizacija glasa ṓ, kao kod latinskih i romanskih pozajmljenica na -O, -ONE, mislim da u ovome slučaju ne može presuditi, jer ako se pođe od grčkog akuzativa kao padeža od koga i inače polaze strane pozajmice iz srednjegrčkog jezika (npr. srp. hiljada < χιλιάδα, akuz. od χιλιάς(??) ()), onda bi razvoj

 

 

16. Već Seliščev 229 toponime Sojnik, Sojnica izvodi — u osnovi ispravno — od slov. soj- „sijati", ali previđa da u opoziciji prema *ot-soje > osoje u južnoslovenskoj toponimiji stoji pri-soje, a ne oblik bez prefiksa, kakav on pretpostavlja u ova dva toponima. Jokl 1934/35, 644 sumnja u autentičnost dubletnog oblika Shojnik koji navodi Seliščev l.c. i 322, a i u samu slovensku etimologiju imena, pomišljajući da bi ono moglo biti albanska izvedenica sufiksom -nik (slovenskog porekla) od neke turske ili romanske osnove. No Osojnik, Osojnica su sasvim obični toponimi na južnoslovenskom prostoru.

 

293

 

 

Αὐλῶνα > Vlorë imao analogiju u lat. CORONA > alb. kurorë. I slovenski oblik (V)avlon(a) pokazuje -o- umesto normalnog slovenskog refleksa za strano dugo o, koji bi glasio ili -u- kao u Vojusa, ili y > i kao kod brojnih toponima na -in < ant. -ōna uz istočnu obalu Jadranskog mora, npr. Solin < Salōna, takođe na Dunavu Vidin < Bъdyńь < Bōnonia. U tom smislu zanimljivu opreku razvoju Αὐλῶν, Αὐλῶνα > Vavlon(a)/Avlon predstavljao bi slovenski refleks imena obližnjeg grčkog grada Ἀπολλωνια, iako je stvarno prvobitno glasio Polina, kako ga navodi — bez zvezdice — Skok 1934, 176. Šufflay nema taj oblik, a danas ime glasi alb. Pojani, što bi se zasnivalo na slovenskom narodnoetimološkom preobličenju u Poljana (Seliščev 224, up. Jokl 1934/35, 618). U svakom slučaju, kod prosuđivanja slovenskih i albanskih razvoja antičkih imena na jugu Albanije treba voditi računa o odlikama srednjegrčkog izgovora: ne samo da oblici slov. Vavlon(a), Avlon, alb. Vlorë; svedoče o srednjegrčkom izgovoru diftonga αυ kao av, već se i odraz grčkog naglašenog ō u slovenskom kao ó objašnjava izjednačenjem naglašenih ω i ο u srednjegrčko doba: tako se, na primer, pomenuta latinska reč CORŌNA > alb. kurorë u novogrčkom piše pored κορῶνα i κορόνα (Lopašov 111); otpadanje početnog vokala u Apollōnia > Polina (?) > Pojani, možda i u Avlona > Vlorë ne mora ići na račun slovenske, odnosno albanske adaptacije, već može biti grčka pojava; poznato je da je u novogrčkom, osobito u narodskim, neknjiževnim oblicima, početni nenaglašeni vokal kod mnogih reči otpao (ngr. ; za latinske pozajmljenice kao μούργα < AMURCA up. Lopašov 107). To se odrazilo na brojne, strane pozajmice iz srednje — i novogrčkog, npr. stsrp. piskoupь < ἐπίσκοπος; up. alb. Peshkopija, grad sev. od Debra, jedno selo tog imena i kod Valone (za druge srpske primere v. Loma 1989, 96).

 

Sve u svemu, može se za alb. Vlonë / Vlorë zaključiti da se nije u albanskim ustima razvijalo od strarogrčkog doba, jer bi αυ dok se još izgovaralo diftonški u albanskom dalo a, intervokalsko -λ- ll, a ni ω se svakako ne bi reflektovalo kao alb. o, nego kao diftong ili kao e (up. Popović 1959, 244). No albanski refleks ipak dopušta relativno rano doba preuzeća — eventualno kraj antičke epohe ili rano postantičko doba — i ne da se sa sigurnošću razlučiti da li je bilo slovenskog poredstva ili ne. Toskijski rotacizam Vlorë < Vlonë ne može tu imati presudnu važnost, jer ni ta promena, suprotno onome što su mislili Meyer-Lubke 1914, 40 d. i Barić (1959, 50), nije predslovenska. Ako tosk. i vrerët, geg. i vranët „mračan, mutan" i uzmemo za izvornu albansku reč, a ne za slavizam od jsl. vran(ъ) — što se meni ipak čini verovatnije [17] — i ako za južnoalbanski toponim

 

 

17. Sumnja u slovensko poreklo ove reči zasniva se na dva momenta: 1) u slovenskom *vornъ označava samo životinje, dok se albanska reč odnosi na turobne ljude, tmurne oblake i sl. (Miklosich I 37); 2) pri pozajmici iz slovenskog tako ranoj da je albanski refleks stigao da učestvuje u promeni intervokalskog -n- u -r- očekivalo bi se da u slovenskom predlošku još nije bila izvršena likvidna metateza (Barić 1919.1 117 d; isti u Arhiv I (1923) 1—2, 213 dd; prihvata Skok u Arhiv 2 (1924), 331 n. 31). Naprotiv, za slovensko poreklo su Meyer 1891, 65; Vasmer 1921.; Desnicka 1963, 25. Jokl u IF 36 (1916), 106 usvaja slovensku etimologiju, ali je docnije 1934/35, 610 promenio mišljenje.

 

294

 

 

Gjomboçari < slov. Glǫbočane ostavimo rezervu, da bi posredi mogao biti ne glasovni prelaz slov. -n- između vokala > tosk. -r-, nego zamena slovenskog etnonimskog sufiksa -(j)ane albanskim ekvivalentom -ari, ipak ostaju slučajevi kao tosk. tërsirë < slov. *tračina (Селищев v 323) koji dokazuju da se radi o pojavi koja je još trajala u doba ranih kontakata Albanaca sa Slovenima. Kao podatak za relativnu hronologiju imamo tosk. pëgërë < lat. PAGANUS, gde -g- albanskog oblika svedoči da se rotacistički proces vršio u južnoalbanskom i nakon što su medije prestale ispadati u međuvokalskom položaju (Popović 1958, 309 nap, 1), a gore smo videli da ni ta rana promena nije bila okonačana do vremena dolaska Slovena. Ako je Mladenov u pravu kada za hidronime Semen, rukavac u delti Osuma, Smenje, pritoka Fani, Šemeri u gornjem slivu Erzena i Šemerese, desna pritoka Škumbe pretpostavlja zajednički supstratni — predslovenski i predalbanski izvor — onda bi opozicija oblika sa izvršenim prelazima s- > sh- i -n- > -r- odražavala dve etape u albanizaciji zemlje (up. Schramm 1981, 350).

 

Radi potpunosti, pomenućemo ovde još neke fonetske razvoje ustanovljene ili samo pretpostavljene na albanskim toponimima supstratnog porekla, premda njihovu savremenost prisustvu Slovena u Albaniji ne treba posebno dokazivati.

 

Nazalizacija u Dr (odr. Drini) < Drinus, Ulq (odr. Ulqini) < Ulcinium, Shkumb (odr. Shkumbini) < Scampinus pojava je koja zahvata i slovenske pozajmljenice, kao geg. uste < osten< ostьnъ, ili geg. carą < ćerĕnъ (Селищев 309), up. toponim Guc u gornjem Polimlju koji sam Čabej ispravno izvodi iz srp. Gusinje (Çabej 1974, 24 n. 60). Popović sasvim opravdano odbacuje Joklovu pretpostavku da bi se slov. Drim svodilo na ant. Drinus posredstvom albanskog nazalizovanog oblika *Drii/Driu, odakle bismo imali slovenski instrumental *za Driьmь (sic!), docnije uzet za nominativ (Jokl 1934/35, 627 d.), ali ni Popovićevo objašnjenje završnog -m srpskog oblika asimilacijom u instrumentalu za Drinom > za Drimom (1958, 317) ne zvuči mnogo ubedljivije. Po Skoku (I 439) i Vujičiću u OJ 8 (1979) 42 radilo bi se o disimilaciji dentala kao u beden > bedem; ja bih naveo i druge primere iz toponimije kao Budin > Budim u Ugarskoj, Udrin > Udrim u Bosni (v. Loma 1987, 26), up. uostalom i bez disimilacionih uslova bagren > bagrem. [18]

 

 

18. Što je u srpskom preovladala varijanta na -m Drim, Podrimlje (starosrpski samo jednom Drin), objašnjava se administrativnom potrebom da se povuče razlika među imenima dveju velikih oblasti u sastavu stare srpske države: slivova Drine i Drima. Da je se ustalio oblik Drin, odredbe kao na Drinѣ ili ime predela Podrinѥ bili bi nedopustivo dvosmisleni. Slično bi Mor-ača bilo sekundarno obrazovanje radi razlike prema Mor-ava, up. Rz-ača : Rz-av, Ibr-ača : Ib(a)r, Drinjača Drina. Up. ipak zapis Trimus kod Ravenskog geografa (poč. VIII v.), koji ukazuje da bi varijanta sa -m- mogla biti još predslovenska. Grč. Δρυμών kod Ane Komnine (XII v) objašnjava se analogijom prema Στρυμών ili prema grčkoj reći za šumu (v. Schramm 1981, 236).

 

295

 

 

(Sumnjivom) primeru uprošćenja nd > n u Chunavja < Candavia može se protivstaviti asimilacija nd > nn kod slavizma renn < rend(ë) < slov. rȩdъ (Селищев 291).

 

Da je distinkcija prosto intervokalsko l > alb. ll; l + konsonant > alb. l važila i u rano slovensko doba, izlazi iz primera kao alb. shullë < slov. sъlъ (up. Jokl op. cit. 294 d.), sa druge strane alb. sulë < slov. čъlnъ (Vasmer 1921, I 58); u ovom drugom slučaju Jokl doduše ne računa sa prostom fonetskom supstitucijom slov. ln > alb. l, već daje jedno komplikovano objašnjenje albanskog oblika, zato što ne veruje da se promena l + kons. u alb. l još vršila u doba prvih albansko-slovenskih kontakata, nego misli da je ona prestala već i pre latinskog uticaja. Njegova argumentacija je da u latinskim pozajmljenicama alb. l predaje lat. ll, što bi značilo da su do tada u albanskom grupe l + kons. već bile uprošćene u *ll > dan. l (id. str. 312). Analogija sa paralelnim tretmanom r + kons. > alb. rr govori protiv ovakvog rezonovanja, jer u albanskim latinizmima -rr- stoji i za lat. udvojeno rr, npr. sharrë < SERRA, i za lat. r + n, npr. furrë < FURNUS. Prema tome, izlazi da se u albanskom antičke, pa i rane slovenske epohe istovremeno mogla vršiti supstitucija stranog II i I + kons. glasom l. [19] Za r + n > rr primeri iz slovenskog doba su brojni i nesporni, kako u apelativnoj leksici, npr. alb. gërréc < slov. *gъrnьcь, tako i u toponimiji, npr. Tomorica < slov. Tomornica (Селищев 308 d.); oronim Tomor u osnovi ovog nazvanja verovatno je antičkog porekla: *Tomaros ili sl., a Albanci su ga upoznali slovenskim posredstvom (ă > slov. o : up. Schramm 1981, 382 d.).

 

Albanska promena kl, gl > kj (q), gj (ǵ) pada duboko u slovensko doba, o čemu ne svedoče samo latinizmi Shqinikë, Shkja kojima je u osnovi etničko ime Sclavus „Sloven", već i čisti slavizmi kao Shqivovik < *Shklivovik < slov. Slivovik (up. Jokl op. cit. 295 d), saqicë < slov. sekyrica.

 

Da je i s > sh promena koja se u albanskom uvelikom vršila u prvim stolećima nakon doseljenja Slovena, ima puno dokaza, kako u albanskoj apelativnoj leksici slovenskog porekla, npr. kosherë < slov. kosěrь, leshë < slov. lěsa, tako i u slovenskoj toponimiji Albanije:

 

 

19. Uostalom, Čabejev primer Vilë neumestan je, jer se kod tog rasprostranjenog topografskog naziva ne radi o antičkom toponimijskom sustratu, već ili o slavizmu Vil(ь)na (Seliščev 309), ili o albanskom imenovanju latinizmom vilë < VILLA, koje može biti i sasvim recentnog datuma (Jokl op. cit. 620 dd.).

 

296

 

 

Bushtricë < Bystrica itd. (Seliščev 321 d.). Da je u albanskim refleksima antičkih toponima sh moglo nastajati od grupa sk pred a: Shar < Scardus Inače albanski ne pruža potvrde za takav prelaz), ili st: (Qafa i) Prusht (it) < Pirustae (tu bi analogiju predstavljalo alb. teshë < lat. TESTA), čini se sasvim neizvesno. Za istorijat imena planine Šare v. opširno u II delu ovoga članka; što se tiče vezivanja severnoalbanskog oronima Qafa i Prushit sa imenom ilirskog plemena Pirusta, koje Čabej preuzima od Saračija (Çabej 1972, 140; 1974, 20), treba ukazati na toponim Pruška u nedalekom srpskom Polimlju kod Bijelog Polja, zabeležen u XIII v. kao Prouška vьsь (Škrivanić 1959. s.v ), što je očito pridev na -ьska *Pružьska (vьsь) „franačko selo", od stsrp. Prouž-inь LI = etnonim Froužinь, mn. Frouzi viz. Φράγγος, Φράγγοι „Franak", up. Fruška Gora ~ Φ. Χώριον. Stoga mislim da je alb. *Prush u Qafa i Prushit verovatnije dobijeno dekompozicijom iz jednog starosrpskog naziva *Pružьsko > *Pruško (sedlo ili sl).

 

U prilog albanske autohtonije Čabej u više navrata insistira na inicijalnom naglasku nekih albanskih odraza trosložnih antičkih toponima, koji se kosi sa latinskim naglaskom na penultimi, i svodio bi se na izvorni ilirski akcenat tih imena: Dúrrës < *Dúrrachium, Drisht < Drvastum, Púl(e)t < Pólatum, Ísh(ë)m < Ísamnus. U prvom slučaju srp. oblik Drač kao i ital. Durazzo ne slažu se sa albanskim, već predaju latinski naglasak Durrachium; kod druga dva imena, stsrp. forme Drivost, Pilot pretpostavljaju naglašenost početnog sloga upravo kao i albanski refleksi. Za navodni inicijalni naglsak u ilirskom Čabej se uvek iznova poziva na Krahe-a (1943, 34), no ovaj na navedenom mestu pominje „Anfangsbetonung" u ilirskom samo kao hipotetičnu mogućnost, koju dalje ne obrazlaže; ako bi ta hipoteza i bila tačna, to bi pre bio argument protiv ilirskog porekla albanskog jezika, jer se saznanja albanske istorijske akcentologije (up. najskorije Orel 1987) ne daju, uprkos Čabejevim domišljanjima, pomiriti sa pretpostavkom nekadašnje fiksacije nagaska na početnom slogu. [20] Što se tiče oblika u južnoj Italiji Brndisi < Brundsium, Táranto < Taréntum, Ótranto < Hydrúntum, koji bi se po Čabeju takođe svodili, na ilirski — mesapski supstrat, ta pojavane može se ograničiti na albansko primorje i njemu naspramnu „potpeticu" italijanske „čizme", gde se u antičko doba računa sa Ilirima doseljenim preko Otrantskog tesnaca, nego, kako je to već Skok primetio, i na krajnjem severu Jadrana — na području, po novijim saznanjima, nikako ilirskom, već verovatno venetskom — imamo dubletu Tergéste > ital. Trieste, ali sa inicijalnim naglaskom Térgeste > slov. Trst (Skok 1923, 10 dd ). Tako rasprostranjen fenomen povlačenja naglaska na antepenultimu teško da će biti u vezi sa ilirskim

 

 

20. Čabej polemiše sa, po mom viđenju ispravnijim, pogledima Majera i Durantea na istorijat albanskog akcenta, o kojem up najskorije Orel 1987

 

297

 

 

supstratom, a nikako se ne može povezati sa istorijom albanskog jezika, već bi pre posredi bila vulgarnolatinska ili romanska promena. Sa druge strane, već je ukazano na mogućnost da se kod Durrës radi o albanskom pomaku naglaska pri morfonološkoj adaptaciji prvobitnog refleksa *Durras (Skok 1924, 114). To je utoliko verovatnije, što glasovni oblik albanskog imena ne dopušta da se ono neposredno izvede iz antičkog-grčkog ili latinskog izvora, već pretpostavlja slovensko posredstvo. Naime, pri neposrednom preuzeću iz latinskog u albanski bi za lat. chi̯ = kj došlo albansko -q, kao u shoq < lat. SOCIUS ili iriq < lat. ERICIUS, dok je s rana albanska supstitucija za slovensko č, kao u poross < slov. poro̡čiti, u već navedenom hidronimu Gjemsiçe < Glǫbočica, ili uimenu srednjovekovne tvrđave Shas blizu Skadra, koje zapadni izvori pišu Suacia, Suaço i sl., a starosrpski je glasilo Svač. [21] Još docnije pada zamena slovenskog č albanskim ç, koju verovatno imamo u južnoalb. Çam-ëria prema grčkom imenu reke Θύαμις, mada slovenski predložak nije potvrđen; no u albanskom bismo u slučaju neprekinutog razvoja imena od antičkog doba očekivali s- za tj- kao npr. u mars < MARTIUS, pus < PUTEUS, dok je grčko ϑ pred υ slovenskim ustima davalo č, kao kod imena biljke srp. čubar < čo̡brъ < grč. Θύμβρον. I drugi albanski inicijalno naglašeni toponim verovatnog supstratnog porekla, Pul(ë)t < lat. Polatum pokazuje jedan znak poznog preuzeća u albanski: -l- umesto -ll- za latinsko međuvokalsko -l-, kao i u Vlonë/Vlorë < Valona, ili u poznoj pozajmljenici iz slovenskog kulaç < kolač, nasuprot ranim pozajmicama iz latinskog kao pëllas < PALATIUM.

 

Uz diftongizaciju aṷ > ue u Buenë < *Baṷn(n)a < Barbanna, koju Čabej na navedenonn mestu, iz razloga o kojima će niže biti govora, izostavlja, a kojoj sami Jokl i Barić nalaze najbližu analogiju u slavizmu rrue < *raṷn < jsl. ravьnъ (Jokl 1932, 36 d.; Barić 1959, 47), razmotrili smo do sada bezmalo sve glasovne odlike albanskih reflekasa antičkih toponima u Albaniji i okolnim krajevima koje bi trebalo da svedoče u korist autohtonije Albanaca, ili bar njihovog

 

 

21. Naprotiv, srazmerno ran albanski refleks bio bi Ulq, odr. Ulqini < Ulcinium, sa -q- < lat. k pred l, dakle sa tretmanom kao kod latinskih pozajmljenica (na ranim albanskim slavizmima on se ne da proveriti, jer praslovenski iz doba dolaska Slovena i u nekoliko narednih stoleća nije posedovao grupe ki, ke, kj. Docnije alb. q dolazi za srp. ć, kao u domaqin, ili za alb. kj, slov. kl, kao u qyç < ključ. U svakom slučaju, Albanci su antičko ime Ulcinja primili neposredno od dalmatinskih Romana, a ne posredstvom slovenskog oblika stsrp. Lьcinь (-nj), kako se to može utvrditi za ime obližnje reke alb. Cem < stsrp. Cѣmьva (dan Cijevna) od ant. *Cenna < Cinna (v.gore nap. 11 i up. Schramm 1981. 225 d; Pešikan 1982, 92 dd.; Ivić 1985: Pretpostavka Ćimohovskog (1960, 140 dd ) da bismo u Durrës < ilir. *Durraki̯um imali čisto albanski razvoj, analogan prelazu ie bezvučnih labiovelara pred prednjim vokalima u albanskom u s je i sa fonološke i sa hronološke strane veoma nategnuta i sasvim malo verovatna.

 

298

 

 

kontinuiteta na tom tlu od poznoantičkog, predslovenskog doba. Medu razmotrenim pojavama ni jedna se nije potvrdila kao preslovenska. Da ne govorimo o takvim prelazima koji verovatno padaju „u predbalkansku fazu" istorije albanskog jezika, kao sk > h, na albanskoj supstratnoj toponimiji ne zapaža se nijedna od onih glasovnih promena koje određuju baštinjeni fond albanskoga prema praindoevropskom, a stigle su da zahvate i najstariji sloj latinskih pozajmljenica, ali se u vreme prvih albansko-slovenskih kontakata više nisu vršile, kao ē > o, ō > e (MELUM > mollë, POMUM > pemë) [22] Naši fonetski nalazi mogu se podeliti u dve grupe: na one koji dopuštaju i poznoantičko i rano postantičko datiranje albanskih oblika, dakle neodređeni su po pitanju slovenskog ili albanskih prvenstva, i na one koji su jasno postantičkog datuma, najčešće u tom smislu, što pretpostavljaju slovensko posredstvo, a samim tim i prvenstvo. Istorijska fonetika nije nam pružila ni jedan neoboriv argumenat u prilog albanskog kontinuiteta. Kao najrečitije za lokaciju predslovenske — u najmanju ruku kasnoantičke — postojbine Albanaca istakao bih one slučajeve kada rano potvrđen slovenski refleks antičkog toponima umesto regularnog slovenskog razvoja pokazuje dve ili više pojava svojstvenih protoalbanskoj fonetici, a pritom se radi o području gde Albanci u istorijsko doba nisu prisutni. U takvoj situaciji i nije više toliko važno ako su se dotične rane albanske promene mogle izvršiti i u prvim stolećima slovenskog prisustva na Balkanu, jer ceo splet okolnosti ukazuje da su na tim tačkama Sloveni došavši u seobi zatekli upravo Protoalbance. Dva takva nalaza su toponimi Štip i Niš, slovenski oblici antičkih imena Astibus i Naisus, oba posvedočena u slovenskoj i stranoj predaji od XI veka.

 

U Astibus > slov. Štip, viz. Στύπ(ε)ιον zapaža se afereza početnog samoglasnika — albanska pojava koja, kako smo videli, nije isključena, ali ni karakteristična za slovensko doba, već joj glavni zamah pada u antičku epohu — i albanski prelaz s > sh, koji se datira do XI veka (Barić 1954, 26; 1959, 30); Šram dodaje i obezvučenje b > p, dovodeći ga u vezu sa gubitkom zvučnosti suglasnika na kraju reči u nekim albanskim (severnotoskijskim) govorima (Schramm 1981, 369; 1986, 118 n. 77), a ja bih još ukazao i na pojavu lenicije u drugim položajima pri nekim ranim albanskim pozajmicama iz slovenskog, up. npr. hidronim Pushterica < slov. Bystrica (Seliščev 325), gde alb. -u- za slov. -y- svedoči o velikoj starini preuzeća (id. 298). Iz sličnih razloga kao Štip treba i drugi „ekstrateritorijalni" albanizam u toponimiji istočno od ose Morave-Vardar: Niš < Naissus staviti u predslovensko doba; same albanske pojave koje se na tom refleksu mogu pretpostaviti: kontrakcija vokala i s > sh, mogle su se, doduše — kako

 

 

22. Pitanje je, razume se, jesu li slovenski govori sa kojima je albanski u prvo doba dolazio u dodir uopšte imali fonemu analognu latinskom ē : dugo ō nisu mogli imati. Svejedno. Ove promene su gotovo sigurno predslovenske.

 

299

 

 

smo to gore obrazložili — izvršiti i u ranoj slovenskoj eposi, ali pošto se sam slovenski oblik tumači albanskim posredstvom, a istorija ne zna za Albance u tom kraju, ovaj se nalaz, kao i Štip, može uzeti za trag ranije — predslovenske postojbine Albanaca. Treba ipak reći da se vokalizam oblika Niš i njegovo završno -š objašnjava i drugačije — romanskim razvitkom, odnosno slovenskim obrazovanjem — i ja na drugom mestu navodim dodatne argumente u prilog takvom objašnjenju (Loma 1991, 4 d.), ali sa druge strane prvi stsrp. pomen Nыšь kod Prvovenčanog svojim -ы- kao da potvrđuje Hamp-ovu pretpostavku (1966) da su Sloveni preuzeli ime ne u obliku Nish, koji bi ono imalo u savremenom albanskom, već u prelaznoj protoalbanskoj formi *Nəísh: ona bi dala u slovenskim ustima *Nъišь, a ъ se sa i stezalo u staroslovenskom, kao i u nekim ruskim govorima, u y (stslov. ы). [23]

 

Naš facit: Čabej je uspeo da pobije Vajganda utoliko, što je pokazao da su se neki albanski refleksi antičkih toponima koje je Vagand proglasio recentnim, kao Shkodër, Lesh, i neki drugi, koje Vajgand i ne navodi, kao Ish(ë)m, Drisht, mogli razvijati prema zakonima istorijske fonetike albanskog jezika neprekinuto od antičke do danas. Međutim, on ni za jedno od tih imena ne pruža dokaz daje u albanskom izgovoru živelo od pre dolaska Slovena, drugim rečima, da nije moglo ući u albanski jezik i nekon isteka antičke epohe. Sa druge strane, Čabej ne uspeva da pobije fonetske argumente koji odlučno svedoče da su pojedina antička geografska imena, kao Durrës, Vjosë, Pul(ë)t, Çameria u albanski ušla tek slovenskim ili romanskim posredstvom. U tom smislu, možemo prepisati Popovićev zaključak da „ako su se Albanci zaista doselili pre Slovena u ove oblasti (Albaniju i Crnu Goru: A. L.), to se na osnovu do sada poznatog toponomastičkog

 

 

23. 19 Postavlja se pitanje mogu li se ovi nalazi potkrepiti drugim topomastičkim tragovima „protoalbanskog" jezika u okolini dvaju gradova. Jokl je Jerma, ime jednog od izvorišnih krakova Nišave, tumačio albanskim pridevom jerm "besan" (1911, 32), a Geogrijev (1960, 52 d.) prihvata to objašnjenje, protežući ga na rečicu u Bugarskoj istoga imena. No pre će u oba slučaja posredi biti staroslovenska reč ѥrma < grč. ἔρημιά u značenju „pustinja, stanište monaha-pustinjaka": u klisuri Jerme je stari manastir Poganovo (o tome v, u OP XI). Moguć „protoalbanizam" u okolini Niša bio bi Burdimo < *Burdim(o)na (predato Βουρδόμινα), no ta pretpostavka zasniva se na neizvesnoj etimologiji antičkog toponima, v. gore. Ovde treba pomenuti i problem imenskog kontinuiteta ant. Λυχνιδός : slov. Ohrid, alb. Ohōre, Ohëre. ali u XVI v. Alchria. Između antičkog i srednjovekovnih oblika imena desio se prelaz n > r, koji se ne može shvatiti kao južnoalbanski rotacizam, jer je u toskijskom n prelazilo u r samo u položaju između vokala (Schramm 1981, 314; up. Barić 1954, 44, gde i pored te konstatacije računa sa albanskim razvojem). Ispadanje intervokalskog -d- koje. suprotno Šramu l.c., ne može da se poredi sa rd > r(r) u Scardus : Šar (v II deo) jeste rana albanska pojava (v. dole). Kod prosuđivanja slovenskog refleksa smeta njegova podudarnost sa čisto slovenskim topografskim nazivom *ob-xrid, koja neke čak navodi da sumnjaju u vezu slovenskog sa antičkim imenom grada (v. Duridanov 1959)

 

300

 

 

materijala ne dȃ dokazati: verovatan je samo obrnut slučaj." [24] Sa Popovićevim slaže se Šramov nalaz: „od svih imenskih oblika, koji su do sada korišćeni kao dokazi albanskog starosedelaštva, samo jedan se pokazuje kao pouzdan oslonac. To je ime grada Štip na Bregalnici, koje su Sloveni vrlo verovatno mogli upoznati u albanskom ... glasovnom liku. Za Albaniju ja dolazim do istog rezultata kao Vajgand i Popović. Tamo su se Albanci, kako pretpostavljam, doselili tek u postantičko doba, i to docnije od Slovena". [25]

 

U krugu indoevropskih jezika albanski spada svakako među one koji pokazuju visok stepen preobličenja i uprošćenja kako baštinjenih prejezičkih, tako i pozajmljenih inojezičnih glasovnih sklopova. Kroz njegovu hiljadama godinu dugu istoriju smenjivali su se razni glasovni procesi, jedni su počinjali a drugi prestajali, ali u celini uzevši preoblikujuća moć albanske fonetike nije jenjavala, sve do pozne kodifikacije albanskog književnog jezika, koja je, između ostalog, u tretmanu stranih imena suzila prostor fonetskoj adaptaciji u korist njihovih izvornih oblika. Stoga se činjenica da znatan broj antičkih geografskih imena na tlu današnje Albanije i u pograničnim oblastima živi, ili je bar u prošlosti potvrđen, u karakterističnim albanskim, od izvornika fonetski znatno pomerenim glavnim likovima, ne sme, doduše, prevideti ni potceniti, ali ni preceniti: sama po sebi, ona kazuje tek toliko, da su Albanci od jednog srazmerno ranog vremena prisutni u tim krajevima. Specifični fonetski nalazi, koji se tiču hronologije pojedinih albanskih glasovnih promena, dopuštaju da se ovo relativno rano prisustvo pomeri za nekoliko stoleća dublje u prošlost od prvih istorijskih pomena Albanaca u njihovoj današnjoj postojbini, no dokazna snaga tih za sada raspoloživih nalaza, po mom mišljenju, ne seže do antičkog, tj. predslovenskog doba. Ne znam koliko je vrsni lingvist Čabej bio svestan ove realnosti, no karakteristično je da on, osvrćući se u tri navrata na do tada najozbiljniji rad gde se na osnovu razvoja supstratnih toponima dovodi u pitanje teza o prvenstvu Albanaca pred Slovenima na tlu Albanije — ovde često navođeni Popovićev članak u „Zeitschrift für slavische Philologie" (Popović, 1958), samo paušalno ocenjuje taj u visokoj meri objektivan rad kao „pun grešaka", ali se ne upušta u pobijanje Popovićevih stavova — što bi iziskivalo

 

 

24. „Sollten die Albaner auch wirklich vor den Slaven eingewandert sein, so lafit sich das auf Grund des bisher bekannten Ortsnamenmaterials gar nicht beweisen; nur das umgekehrte ist wahrscheinlich" (Popović 1958, 324).

 

25. Von allen Namenformen, die bisher als Zeugnisse albanischer Siedlungskontinuitat in Anspruch genommen wurden, erweist sich lediglich eine als taugliche Stütze. Es ist dies der Name der Stadt „Štip" an der Bregalnica, die den Slavven sehr wohl unter einer albanischen Lautgestalt bekanntgeworden sein konnte. Für Albanien komme ich zu demselben Ergebnis wie Weigand und Popović: hier sind die Albaner rermutlich erst in nachantiker Zeit und zwar spater als die Slawen eingewandert (Schramm 1981, 34).

 

301

 

 

udubljivanje u probleme glasovnog razvoja pojedinih imena — već kao jedini argument protiv Popovićevih zaključaka iznosi da su neki albanski refleksi antičkih geografskih imena objašnjivi iz samog albanskog jezika: ime reke Lim „Lim" on poistovećuje sa alb. lym, lim „rečni mulj, naplava"; Bu(e)ne „Bojana" sa alb. bu(j)enë, boenë „poplava"; Dȇje = Danj kod Skadra sa alb. dȇjë „kopnina, mesto na zemlji gde se sneg ne zadržava, ili na vodi gde se led ne hvata"; hidronim Mat sa alb. mat „obala reke, mora" (Çabej 1970, 163 d.; 1972, 144 d.; 1974, 24 d.). Nakon što smo razmotrili pitanja glasovne hronologije, pozabavimo se i ovim etimološkim argumentom.

 

Svojom albanskom etimologijom hidronima Lim Čabej kuca na otvorena vrata: još je Miklošič ovo ime protumačio iz albanskog lumë/lymë „reka", a i sam Popović usvaja tu etimologiju, jedino naglašava da posredi nije antički supstrat, već pozniji albanski adststrat (Popović 1958, 311; 1960 b, 113). Tu će on biti u pravu, jer izgleda da je u antičko doba Lim bio shvatan kao gornji tok Drine, te se i na njega odnosilo ime Drinus. [26] Vokal -i- u Lim nastao je iz slov. ы (y) koje predaje jedan rani zapis iz XIII v.; Lыmь. Ako je to ы supstitucija za strano u u obliku lumë, slovensko preuzeće ovog imena padalo bi pre X veka, dok bi neposredno izvođenje starosrpske forme Lыm(ь) iz albanske preglašene varijante iste reči lymë dopuštalo i docnije datiranje, no svakako pre XII veka kada se ovaj hidronim najranije pominje (Idrisi, Pop Dukljanin). Alternativna albanska etimologija koju Čabej predlaže sa semantičke strane će svakom onome ko zna da Lim nije muljevita, već izrazito bistra reka, izgledati teško prihvatljiva i u svakom slučaju lošija od stare Miklošičeve. [26a] Možda je ona u Čabejevim očima imala tu prednost, što bi se pri svođenju hidronima Lim na alb. lim „mulj" moglo računati sa kontinuitetom današnjeg albanskog imena reke Lim; no kako je raniji slovenski oblik Lym(ъ) dokumentovan sredinom XIII veka, to, bez obzira na krajnje poreklo ovog naziva, izlazi da je on u obliku sa -i- tek naknadno prešao natrag Albancima.

 

Veza između albanskog imena reke Mat i albanskog apelativa mat „obala" na prvi pogled je primamljiva, utoliko više što je upravo gornji sliv te reke ono područje, u koje Štatmiler smešta kolevku albanskog jezika. Postavlja se, međutim, pitanje odnosa protoalbanskog oblika ove reči i antičke forme hidronima Mathis kod Vibija Sekvestra. U alb. mat -a- je kratko, dok stsrp. oblik Matь svojim -a- umesto -o- pretpostavlja ne pozan datum preuzeća, kako to uzima Schramm (1981, 293), već pre predslovenski izgovor

 

 

26. Iz Ptolemejeve Geografije II 16,4 izlazi da su u antici Lim smatrali gornjim tokom Drine, pa se i na njega odnosilo ime Δρεϊνος, lat. Drinus.

 

26a. Sem ako se ne uzme da se ime na reku proširilo sa močvara oko Plavskog jezera.

 

302

 

 

Mā́this; doduše, ta dužina osnovnog vokala mogla je biti i plod njegovog sekundarnog duženja pod naglaskom u vulgarnolatinskom, up. zapis iz 1308. Mahat. Etimologija albanskog epelativa mat sporna je; Jokl ga je prosudio kao grčku pozajmljenicu od ἄμυϑος „pesak"; drugi ga smatraju baštinjenom indoevropskom rečju u albanskom: Čabej mu nalazi paralelu u staroirskom math „pesak", Barić i Georgijev pretpostavljaju vezu sa avest. mati- “predgorje" < ie.*mn̥t–N.lat. mons, montis „brdo". Orel sa nem. Mund „usta, ušće" (Jokl 1923, 314 d.; Çabej 1969, 174 d.; Barić 1954, 17; Georgiev 1960, 11; Orel 1987, 150). Nijedna od ovih etimologija ne računa sa praalbanskom i-osnovom, mada u poznoantičko doba potvrđeni hidronim Mathis pokazuje i-osnovu, koja se čuva u starosrpskom obliku Matь, gen. Mati, dok joj u albanskom refleksu Mat nema traga. Čabejeva hipoteza, da bi kako latinska i-osnova u Math-is (takođe slovenska u Matь?), tako i množina u lat. Scup-i, grč. Σκοῦποι predavale albanski određeni član -i u Mati-i, Shkup-i (npr. 1970, 168) izgleda mi presmela već sa gledišta hronologije albanskog postpozitivnog člana, a sasvim neverovatna sa gledišta grčke i latinske predaje stranih imena.

 

Ako se u slučaju Mat : mat i može razmišljati o etimološkoj vezi antičkog hidronima sa apelativom — premda se meni lično ona ne čini mnogo verovatna — kod imena Dȇjë, Bu(e)në njihova sazvučnost sa albanskim rečima dȇjë, buenë nema nikakve vrednosti za etimologiju antičkih oblika na koje se ona svode, a koji nikako ne mogu biti praoblici tih albanskih apelativa.

 

Ime stare srpske tvrđave na Drimu kod Skadra Danj, it. Dagno još je Šuflaj doveo u vezu sa Διονάα u Prokopijevom spisku novoepirskih kaštela koje je Justinijan obnovio. Značajno je da se toponim koji u spisku neposredno prethodi, Κλημεντιανά, povezuje sa imenom potonjeg albanskog plemena Këlmend „Klimente" i locira takođe na Drim, više uzvodno kod Svetog Spasa (Šuflaj 1924, 197). Odnos antičkog oblika Διοναα prema srednjovekovnom italijanskom Dagno, srp. Danj, alb. Dejn- ostao je Popoviću potpuno taman (Popović 1958, 316). No taj oblik u starom Dindorfovom izdanju Prokopijeve „Knjige o građevinama" iskvaren je. Novo Haury-jevo izdanje daje drugačije, svakako bolje čitanje ovog toponima: Διόνοια (u grčkom kurzivnom pismu οι se lako može pobrkati sa α). Ta forma se već lakše da vezati sa srednjovekovnim refleksima. Kako u grčkom toga doba diftong οι ima glasovnu vrednost i, iz završne sekvence — νοια = -nia lepo se izvodi -nj srpskog i -gn- italijanskog oblika; vokalizam osnove ostaje problematičan, jer se iz ιο ne može izvesti slov. -a-, ali tu reba računati sa nepreciznošću zapisa: predati oblik Διόνοια je na ravni grčkog jezika proziran — bila bi to izvedenica od ličnog imena *Διό-νοος — i upravo stoga podleže sumnji da je Grk zapisivač ili neki potonji prepisivač izvornu formu toponima izokrenuo

 

303

 

 

prema sopstvenom jezičkom osećanju: u istom spisku, šest mesta pre Dionoje, dolazi ime slična početka: Διόνυσος, a valja podsetiti i na izvrtanje imena obližnje Dokleje prema imenu Cara Dioklecijana u Dioclea, koje takođe nije ostavilo odraza na slovenskom obliku Duklja (up. Popović, op. cit. 303). Prema svemu iznetom, u najvećoj meri je verovatno da iza zapisa Διόνοια kod Prokopija stoji antički predložaj toponima Danj/Dagno/Dȇjë, a kako bi se on mogao povezati sa praoblikom albanske reči dȇjë meni nije jasno. A ako bi ovaj srednjovekovni toponim ipak valjalo odvojiti od poznoantičkog Διόνοια i tražiti mu drugu etimologiju, iz semantičkih razloga bi trebalo Joklovo tumačenje starosrpskom rečju danь „carina" — danjska tvrđava je zaista bila mesto gde se u srednjem veku naplaćivala carina — pretpostaviti albanskom značenju „mesto gde se led ili sneg topi". Popovićev formalni prigovor, da se stsrp. ime Danj ne može poistovetiti sa i-osnovom danь, već je jedna io-osnova, ne čini stvarnu teškoću, jer je *Dańь < Dan-jь mogao biti pridev izveden od danь sufiksom Διόνοια (-i̯o-) u muškom rodu prema reči grad, kao što su i inače imena starosprskih tvrđava, bila slovenskog ili tuđeg porekla, u najvećem broju pridevi muškoga roda uz koje se podrazumeva naziv grad „tvrđava"; ta činjenica nije do danas dovoljno zapažena; pomenimo ovde samo da se je Zvečan prvobitno zvao Zvęčańь, od slov. zvękъ; Lipljan je u srednjem veku bio L(i)pljanj < (ant. Ulpiana).

 

Slično se alb. reč buenë „poplava" podudara, doduše, sa ranijim, još u XV veku potvrđenim oblikom albanskog imena Bojane Buenë, danas Bunë, ali ne može objasniti antičko ime te reke Barbanna. Uostalom, za alb. buenë, bujenë, boenë „poplava" sme se podozrevati da nije iskonska albanska reč, kako je, po meni nategnuto, rekonstruiše Čabej: b-uj-anë “u vodi" od ujë „voda" (Çabej 1976a, 527), nego da bi pre moglo biti pozajmica iz slovenskog: srp. na-buja-ti, bujanje, bujica. I sam Čabej je svestan nemogućnosti da se Barbanna veže za buene, pa izjavljuje da albansko ime nema veze sa antičkim. Tako se on za ljubav albanske etimologije savremenog imena reke odriče njegovog kontinuiteta u albanskim ustima od antičkog doba i jednog složenog glasovnog razvoja u kojem su, kao što smo izložili, Jokl i Barić, s pravom ili ne, videli glavni dokaz albanskog prvenstva pred Slovenima na tom odsečku jadranske obale, a uz to kida sponu između albanskog jezika i jednog od retkih jezičkih ostataka koji se može sa dosta pouzdanja opredeliti kao ilirski u širem smislu te reči i koji ima ubedljivu etimologiju. Naime, Plinijeva Barbanna, dan. Bojana je otoka močvarnog Skadarskog jezera, koje se starosrpski zvalo Blato, te se osnova imena barb- može dovesti u vezu sa grč. βόρβορος „blato" i sa drugim delom toponima Metu-barbis, takođe kod Plinija, koji označva „najveće rečno ostrvo" u Savi, zapravo međurečje Save i Drave — današnju Slavoniju i očito znači „medu-barje", tj. (oblast) među močvarama" (Mayer 1957-59, I 229, II 19, 79); Popović poredi

 

304

 

 

savremen topografski naziv u Vojvodini Med-bara (1960a, 65). Odvajajući Bu(e)në od Barbanna [27] Čabej na pomalo paradoksalan način zatvara krug građenja i rušenja „lingvističkog Skadra na Bojani" kako bih ja ne iz zlobe, nego više iz rezignacije pred nepouzdanošću i protivrečnošću rezultata nauke kojom se i sam bavim, nazvao decenijama dugu diskusiju oko albanskog kontinuiteta u ovom kraju, u kojoj se glavni argumenti zasnivaju i obaraju upravo na imenima reke Bojane i grada na njoj Skadra, opevanim u znamenitoj srpskoj baladi. Neka mi ne bude zamereno ako i sam pokušam da ugradim koji kamen u to ukleto zdanje. Mislim da je krajnje nemetodski osporavati uslovljenost postantičkih naziva reke slov. Bojana, alb. B(e)në antičkim Barbanna i da se mora u načelu uzeti da su se ta poznija imena razvila iz ovog ranijeg. Ono što čini glavnu teškoću pri izvođenju Bojana i Bu(e)në iz Barbanna, to je -r- antičkog oblika, ali ja ne bih taj oblik sa Skokom popravljao prema čitanju nekih Plinijevih rukopisa Babenna u *Babanna (ZONF V (1928), 2, 205 n. 3), već i stoga što se on čini potvrđen svojom gore iznetom ubedljivom etimologijom; ne bih, međutim, ni sa Barićem pripisivao gubljenje toga r „labavom", tj. nazalizovanom protoalbanskom izgovoru, već bih se pre nadovezao na Popovića, koji ukazuje da su se takve promene sporadično dešavale kod antičkih toponima na širokom prostoru. Mislim da sam u stanju da taj njegov argument potkrepim jednom direktnom paralelom. Ako se za hidronimsku osnovu barb-anna na prostoru antičke Ilirije i Panonije da ustanoviti značenje „blato, močvara", svakako se na isti supstratni predložaj svodi, s obzirom na svoj objekat — močvaru, topografski naziv zabeležen mađarskim dokumentom XIII—XIV v. u Gornjoj Panoniji Babana palus (Stanislav I 13). Kako se pak tamo ne može računati sa (proto) albanskim razvojem, preostaje zaključak o — fonološki nedovoljno jasnoj — pojavi gubljenja glasa -r- u vulgarnolatinskom izgovoru pri adaptaciji konkretnog predrimskog — u širem smislu svakako ilirskog — naziva *barbanna na dva udaljena mesta gde se on javlja. Od poznoantičkog *Babanna do slovenskog i albanskog refleksa hidronima vodi relativno prav put. U romanskom međuvokalsko -b- daje -v-: *Bavā́nna slov. *Bovana; odatle *Boana, sa razvojem kao kod toponima u Crnoj Gori (Uskoci) Bòān < Bovan < Baovan < Balvan; konačni, od XV v. potvrđeni oblik Bojana da se protumačiti čisto fonetskim premošćenjem hijata sa -j-, ali možda još pre, kao što se to odavno pretpostavlja, analogijom prema slovenskoj bazi Bojan(a) u ličnim i topografskim imenima. Albanski oblik Buenë može se izvesti iz romanskog *Bavanna i neposredno, i preko slovenskog *Bovana (up. alb. gatuen < slov. gotoviti : Jokl

 

 

27. Već je Mladenov, iz ništa boljih razloga, odvajao slov. „Bojana" od Barbanna, predlažući za taj slovenski oblik posebnu tračku (!?) etimologiju (Mladenoff 1928, 193 d.)

 

305

 

 

1932, 36); on u svakom slučaju pretpostavlja naknadno povlačenje nalaska u albanskom na početni slog, koje Jokl op. cit. 37 stavlja između VII i X veka: takvo datiranje čini se prihvatljivo i za analogan albanski pomak akcenta u Dúrrës < *Durrás < slov. Dъračь < Durráchium.

 

Kao što se slovenski refleks od Barbanna u krajnjem ishodu naslonio na slovensku imensku bazu Bojan, Bojana, tako je verovatno i albanski razvoj kod Buenë, Dȇjë bio usmeren prema sazvučnim rečima albanskog jezika, pogotovu ukoliko je njihovo značenje pristajalo objektima tih imena. Takve narodnoetimološke adaptacije nerazumljivih supstratnih imena nisu nikakav izuzetak, up. npr. kod Dubrovnika Srebreno < sub Breno, na Kosovu Lipljan umesto stsrp. Lьplnь < Ulpiana. No Čabej u navedenim slučajevima, a svakako i kod Ragusium > stalb. Rush: alb. rrush „grozd", zamenjuje pravu za narodnu etimologiju. Za albansku autohtoniju ta Čabejeva vezivanja albanskih reflekasa antičkih imena sa albanskim apelativima imaju otprilike onoliku vrednost, kao kada bi neko tvrdio da su Sloveni od pamtiveka živeli u današnjoj južnoj Albaniji na osnovu toga što današnji oblik tamošnjeg antičkog toponima Apollonia glasi Pojani i da se objasniti slovenskom rečju poljana (v. gore; možda i Poljane „stanovnici polja"). Kod Mathis > alb. Mat teško da je bilo i narodnoetimološkog naslanjanja na mat „obala": da je albanski jezički osećaj u hironimu Mat prepoznavao tu domaću reč, Albanci ne bi načinili svoj složen naziv Breg-matja, gde slavizam breg(u) znači isto to: „obala".

 

Toliko o opštoj problematici razvoja supstratnih toponima u raspravi oko antičke postojbine Albanaca. Na prethodnim stranama potrudio sam se da u granicama svoga znanja razmotrim većinu imena važnih za to pitanje. Ne pretendujem da sam dao konačna rešenja. Cilj mi je bio da ponovo oživim naučnu diskusiju tamo gde mi se činilo da je zapala u šlepu ulicu ili da se završila bez zadovoljavajućeg rezultata. Veći znalci, pre svega specijalisti za istoriju i dijalektologiju albanskog jezika, pozvani su da daju svoj sud o ovim pitanjima, a meni lično biće dovoljna satisfakcija, ako se pritom neke moje opaske pokažu kao podsticajne, bile prihvaćene ili ne. Drugo čemu se nadam u budućnosti jeste uvećanje relevantnog materijala. Svestan sam da ga nisam iscrpao [28] i da još nedovoljno istražena toponimija Albanije i okolnih oblasti svakako krije neke do sada neuočene reflekse antičkih imena,

 

 

28. Iz ovog razloga izbegao sam argumente „kumulativne evidencije", tj. da se u dvosmislenim slučajevima priklanjam onome rešenju za koje bi govorili svojim zbirom drugi nalazi sa datoga područja, već sam nastojao da svako ime prosuđujem samo za sebe. Kao ilustraciju suprotnog odnosa, navodim Čabejev sud 1970, 164; pošto je izneo svoj gore razmotreni argument albanskih etimologija Buenë, Lim, Dȇjë i Mat, on bez dalje rasprave zaključuje- „L'opinion de Popović que les noms Shas, Durrës, Vjosë, Labëria ont été introduits en albanais „certainement" par l'intermedaire du slave . . . dans cette situation linguistique est indiscutable (spac. A. L).

 

306

 

 

koji bi mogli rasvetliti neke od ovde izoštrenih dilema. [29]

 

I u onome što važi kao slovenska zaostavština u albanskoj toponimiji možda će se pronaći pokoje supstratno ime. Kao ilustraciju te mogućnosti naveo bih toponim Bragas kod Berata, koji su sada složno tumačili kao refleks južnoslovenskog brĕgъ; mnogo je mastila proliveno oko otvorenog „jata", o kojem bi ovaj albanski oblik svedočio (Seliščev 297 d.; Skok 1931, 118 d.; Jokl 1934/35, 639; Barić 1959, 35). No Livije pominje u južnoj Iliriji zajedno mesta Bargullum i Dimallum, i otkako se ovo drugo na osnovu epigrafskih nalaza sigurno locira kod Krotine, uzima se daje ono prvo moralo ležati negde oko Berata. Pajonkovski nalazi odraz toponima Bargullum u imenu sela Bargullas jugositočno od Berata (Pajakowski 1970, 92). [30] Kako je i Bragas u blizini, nameće se pomisao da mu u osnovi može ležati supstratno *Barg- koje je u Barg-ullum, dakle da bismo tu imali oblik sa slovenskom metatezom likvide TORT > TRAT, a ne alb. a za „jat". Odnos Brag-as : Barg-ullas mogao bi se onda porediti sa dubletama poput Labër : Arbër, slov. Rabъnъ : Arban-as (up. Skok 1948, 79 d.).

 

Ne treba zanemariti ni čisto slavistički interes u daljem istraživanju albanske toponimije, koji je pre svega usmeren na pokušaje da se na osnovu toponomastičkih tragova rekonstruiše dijalekatska situacija te u prošlosti dobrim delom slovenske zemlje. Kao što je poznato, na tlu današnje Albanije razlikuju se dva slovenska talasa: jedan zapadnojužnoslovenski na severu i drugi istočnojužnoslovenski na jugu. Glavnu razliku između njih predstavlja tretman praslovenskih grupa tj, đ kao ć, đ u govorima prve, a kao št, žd u govorima druge skupine. Zanimljivo je pitanje, kako to da osnovna podela južnoslovenskog jezičkog prostora koja ide meridijanskim pravcem, razdvajajući njegov istok i zapad, u severnoj Makedoniji, jugozapadnoj Srbiji i na tlu Albanije ima uporednički pravac, odvajajući njen sever od juga: da li je to rezultat prvobitnog rasporeda slovenskih govora na Balkanu ili možda nekog poznijeg, no u svakom slučaju opet vrlo ranog procesa, čija bi istorijska podloga moglo biti širenje prvoga bugarskog carstva prema zapadu i jadranskoj obali? Na primer, u zapadnoj Makedoniji imamo u toponimiji zastupljen prasl. sufiks *-iti̯o- u obliku -ište; kako je on inače nesvojstven istočnojužnoslovenskom, a karakterističan za srpsko područje, tu bismo imali jednu zapadnojužno-

 

 

29. Jedan skorašnji pokušaj u tom pravcu: Anamali 1983.

 

30. Cekina hipoteza, po kojoj bi slov. Bělъgradъ > Berat bio prevod od ilirskog *Bardhul (~alb. bardh „beo"), za koje bi kod Livija pogrešno stajalo Bargullum (Ceka 1984) svakako je promašena (ako ništa drugo, u Livijevo doba očekivali bismo od tog korena oblik *bardz-, v. gore) — jednako kao što nema nikakvog smisla Markelajevo domišljanje (1960, 43) da Berat ne bi bilo u vezi sa slovenskim imenom grada, već da bi to bio turski naziv berat „privilegija, ferman" (!).

 

307

 

 

slovensku crtu preslojenu istočnojužnoslovenskim razvojem grupe tj, dakle stariju od njega. [31] Na sličan način tu glavnu izoglosu št, žd — ć, đ upravno seče meridijanski usmerena izoleksa prasl. *vьsь „selo": ta se reč, koliko znam, ne javlja u južnoslovenskoj toponimiji istočno od ose Morava-Vardar; zato na starosrpskom tlu ima dosta primera, kojima se pridružuju stsrp. Dlьga vьsь, danas Dolgaec kod Prilepa, Vehčani < *Vьsьčane, od dem. vьs-ьce kod Struge i kod Elbasana, Malavec kod Korče < *Mala vьsь, Staravec kod Berata, Staroec kod Kičeva < *Stara vьsь. [32] Što se tiče Slovena na severu Albanije, Seliščevljevu pretpostavku da je tu bilo među srpskim stanovništvom makedonsko-bugarskih enklava, zasnovanu na pogrešnom prosuđivanju oblika zetskog govora kao Gradec, već je ubedljivo pobio Popović u Slavjanskaja filologija I, Moskva 1958, 195 dd, up. Popović 1960a, 229 dd., a ni Joklova teza o čakavizmima u toj oblasti, od kojih bi neki bili prodrli u albanski, ne može se održati. U oblicima ograjë, meja alb. -j- ne stoji, nasuprot Joklu (1934/35, 305 d.) za čaj. j iz *đ već predaje predstupanj srpskoga đ : d' u rečima koje danas u graničnim srpskim narečjima prema albanskom glase međa, ograđa: ovu drugu zabeležio je Dragoljub Petrović u Kučima (1988, 32; up. isti u ZFL 25/2, 1982, str. 93, n. 8 i Barić u Arhiv 1/1-2, 1923, str. 205 d.). Daje tako, naime daje albanski u rano doba srpsko d' < đ supstituisao sa j, svedoči analogan tretman starosrpskog glasa t' < tj u alb. Peja = srp. Peć, što se ni fonetski ni teritorijalno ne da objasniti kao čakavizam. Kako se slov. l', n' u albanskom izgovoru takođe uprošćavalo u j, prelaz Ljubani XV v. > dan. Jubani kod Skadra nije, kako Jokl op. cit. 640 misli, čakavski, već albanski; i za njega imamo paralelu u metohijskoj toponimiji: u tur. popisu Lunik = Ljunik dan. Junik (up. Pešikan 1981, 80).

 

Dok je prvi deo ovoga članka posvećen opštem pregledu problematike i utvrđivanju metodoloških načela za dalji rad na tom polju, u drugom delu želeo bih da toponomastičke metode za koje se zalažem oprobam na jednom užem segmentu. Dok se u sadržinskom i teritorijalnom pogledu dosadašnja diskusija dobrim delom nadovezuje na Popovićevu studiju o Slovenima i Albancima u Albaniji i Crnoj Gori, ono što sledi može se shvatiti kao delimična dopuna Popovićevom istraživanju. Naime, on je iz njega svesno izuzeo Kosovo i Metohiju:

 

 

31. Od eventualnih primera u istočnoj Makedoniji Radovište je dvosmisleno, jer bih tu pre nego ekvivalent srpskom Radovići bio sklon da vidim pridev na -je od LI Radovitъ (Svoboda 83), dok bi Trabotivište moglo biti *Trѣbovitište, v. dole deo II. Up. O. Kronsteiner: Zum Alter der bulgarischen Lautgruppe št/žd aus urslavisch *tj/dj, u: Österreichische Namenforschung 7 (1979) 1, 28-39, gde na str. 39 opravdano kritikuje Zaimova 1973.

 

32. Up. Zaimov 1967, 187; ranija pogrešna tumačenja toponima Staravec: Seliščev 239, Jokl 1934/35, 626 d. Za dalje primere te vrste up. Ivić 1958 41 dd.

 

308

 

 

držeći se Joklove, Barićeve i Skokove teze o Dardaniji kao prapostojbini Albanaca, smatrao je tu oblast, gde se po njemu može računati „sa starijim albanskim tragovima", „načelno različitom od Crne Gore i Albanije", gde bi, naprotiv, albansko prisustvo bilo poznijeg datuma (Popović 1958, 324); prerana smrt sprečila ga je da se njome posebno pozabavi. Moje ogledno područje ovde biće upravo jedan deo današnje kosovsko-metohijske oblasti, jezgra antičke Dardanije.

 

 

II

 

Kao neka vrsta ogleda, pokušaću da odredim hronološki odnos Albanaca i Slovena na nekoliko tačaka u današnjoj jugozapadnoj Srbiji i severoistočnoj Albaniji. Reč je o desetak geografskih imena, čiji dug i bogat istorijat premošćava granice epoha i naroda; poput arheoloških sondi u kojima se lepo sagledavaju slojevi raznih kultura, ona nam otvaraju pogled duboko u prošlost i omogućavaju da prosledimo međusobno naslojavanje i prožimanje raznih idioma, počev od starobalkanskih, preko latinskog i romanskih govora, do različitih slovenskih dijalekata i albanskog jezika, i da odatle u osnovnim crtama iščitamo etničku istoriju oblasti. U ovom radu od velike mi je koristi bio dragoceni i uzorni prikaz istorijske onomastike Podrimlja iz pera Mitra Pešikana (1981; 1986).

 

Poznato je da u južnoj Metohiji stari sloj slovenske toponimije pokazuje istočnojužnoslovenske reflekse št, žd od praslovenskih spojeva tj, đ, npr. Sѣnožeštani, Črѣvoglažce; nasuprot tome, u severnoj Metohiji imamo srpski tretman ć, đ, i to, izgleda, od najranijeg doba jer se on javlja već u prvim zapisima tamošnjih toponima, i to ne samo kod takvih imena, koja su tada bila živa u jeziku kao apelativi, npr. Peć, već i kod takvih, koja nisu mola nastati mnogo vremena nakon dolaska Slovena na Balkan, npr. Trѣbovitići, sa potpunom analogijom u češkom Třebovětice i jednim ličnim imenom u osnovi koje nije starosrpsko, već praslovensko (oba toponima beleži Žička povelja Stefana Prvovenčanog: Pešikan 1981, 30). I na jugu javljaju se pojedina imena sa ć i đ, katkad alternirajući sa istočnim formama, npr. Vojevići/Vojevišti, Ograđenik/Graždanik. Pešikan 1986, 87 d. s pravom ukazuje da je tu postojala svest o varijantnosti (npr. -ići/-išti, -ćane/-štane), koja se mogla izraziti kroz prebacivanje imena iz jedne u drugu jezičku formu, iz srpske u istočnu i obratno. Dodao bih da su neka imena, kao Pećani, mogla nastati srazmerno pozno, doseljavanjem Srba sa severa, [33] ali ipak ima arhaičnih toponima, kao

 

 

33. Jokl op. cit. 634 i Barić 1959, 44 greše kada taj toponim uzimaju za dokaz iskonskog srpstva na jugu Metohije. On označava ljude poreklom od Peći, dakle srpske doseljenike iz saverne u južnu Metohiju.

 

309

 

 

Posuđe severno od Prizrena, [34] koji ukazuju da je mešanje dveju slovenskih grupacija tu počelo i pre nego što je oblast oko 1200. ušla u sastav srpske države.

 

Dodatni činilac u kontaktima dveju slovenskih grupacija na ovom prostoru bili su Albanci. Pešikan 1986, 30 ukazuje na mogućnost da današnji oblik imena sela odmah do pomenutog Posuđa, Landovica, prema starosrpskom obliku XIV veka Lutovica, sadrži nazal očuvan u albanskom izgovoru; ja sam u jednom radu pokušao da to zapažanje potkrepim etimologijom toponima Lutovica iz *Lǫtovica od prasl. *Lǫt-ьje „lipova šuma", što bi prvobitno bilo ime tamošnje rečice u značenju „Lipovica" (Loma 1989, 92 n. 7). Za glasovni razvoj u albanskom može se uporediti ime reke Langaica na istoku Albanije, svakako ne od lǫgъ „lug" (tako Seliščev 225), već od *Lǫkavica „kriva reka": sh. Lukavica, Lukavac, mak. Lakavica — dakle sa istim refleksom sl. zadnjeg nazala ǫ i ozvučenjem bezvučnog suglasnika iza n, što je rana albanska glasovna pojava: lǫt- je dalo alb. land- kao lǫk- alb. lang-; istu promenu imamo kod alb. slavizma opnge „opanak". [35] Izgovor nazala an fiksiran albanskim oblikom Landovica pokazivao bi pored št, žd drugu karakterističnu crtu istočnojužnoslovenskih dijalekata, gde je ǫ preko an, am (koje se još može čuti u nekoliko reliktnih makedonskih govora) dalo a, npr. mak. kadela prema sh. kudelja od prasl. *kǫdel'a, ali u Boboštici kod Korče sa očuvanim nazalom kandel'a. Srpski oblik Lutovica i albanski Landovica mogli su nastati samo pre XII veka nezavisnim adaptacijama istog istočnojužunoslovenskog *Lantovica. Kod međnika Ostražnlk, Ostražnica pored Ostrožnica, koje povelje beleže u XIII—XIV v. južno od Prizrena (Pešikan 1986, 34), očito od prasl. *Oštrǫg- : srp. Ostružnica, [36] nije jasno da li se radi o razvoju ǫ u a u ustima makedonskih Slovena, ili o sličnoj fiksaciji nazala u albanskom izgovoru kao kod Landovica, samo što je n pred grupom žn ispalo. Varijanta

 

 

34. Pridev na -je od starog slovenskog ličnog imena *Posǫdъ > stčeš. *Posud (Svoboda 102), dakle sa srpskim prelazima ǫ > u i dj > đ.

 

35. Ispadanje međuvokalskog -v- u Langaica mogla bi takođe biti rana albanska pojava (za doba najranijih albanskih kontakata sa Slovenima up gore navedene primere Shqinlkë, Pobozhe), ali ne može raditi i o poznijem ispadanju karakterističnom za tamošnje slovenske govore, gde imamo Treskaec < Treskavьcь, Dolgaec < Dlъga vьsь, Staraec < Staravec (v. gore).

 

36. Ostrožnica u Dragutinovoj povelji Hilandaru = Ostražnica Svetoarhandjelovske hrisovulje navodi se kao međaš sela Manastirica i Lokvice, JI od Prizrena, dok je Ostrožnik u ovom drugom spomeniku međa planini Krstcu. Danas do Manastirica ima selo Stružje, čije ime Seliščev 247 izvodi iz reči „struga". Po mome mišljenju, veoma je verovatno da su Ostrožnica/Ostražnica/Ostražnik i dan. Stružje varijante istog topografskog naziva od prasl. *oštrǫg- (up. dole nap. 47). Za otpadanje početnog o- u albanskom izgovoru up. gore I deo. Zanimljivo je da bismo u današnjem obliku Stružje imali, nasuprot srednjovekovnim zapisima, srpski refleks u za ǫ : slučaj suprotan od Graždanik.

 

310

 

 

Ostrožnica pre bi ukazivala na severnoalbansko kolbanje a/o (up. ipak dole n. 47).

 

Mogućnost da u starim slojevima južnometohijske toponimije an, a pred grupom ž + sulasnik samo a stoji za sl. ǫ prikazuje nam u neočekivanom svetlu ime brda severno od Prizrena, u istom kraju gde je Landovica — Teražda, koje povelje XIV v. dva puta predaju u obliku Toražda (Pešikan 1986, 43), a Zaimov 1937, 167 ga je tumačio kao pridev na -ja od pretpostavljenog ličnog imena *Hotoradъ, no izostaje zadovoljavajuće objašnjenje kako je ho- moglo još pre XIV veka otpasti. [37] Međutim, tačno u taj kraj, jugozapadno od Suve Reke se, na osnovu dosta preciznih istorijskih izvora (Pojtingerova karta, Ravenski geograf) i arheoloških nalaza, ubicira antičko naselje Theranda (Čerškov 45d.). Oronim Teražda/Toražda očito odražava taj antički toponim, ne doduše direktno, već kao slovenska prisvojna izvedenica na -ja od neposrednog odraza *Terǫd(a), koja je označavala neki geografski objekat ženskog roda: „goricu" — današnji brežuljak Teražda ili „planinu" u značenju šumskog pasišta — na ataru tog mesta, kao što u istom pobrđu analogan prisvojni pridev Leviša označava „planinu" na nekadašnjem posedu prizrenske Bogorodice Eleuse (Loma 1989, 92). Pada u oči da današnji oblik Teražda, koji je na terenu zabeležio Bukumirić 544, vokalizmom prvog sloga bolje odgovara antičkom Theranda od oblika Toradža u srednjovekovnim zapisima. No u XIV veku kad su oni nastali taj kraj je, po izričitom svedočanstvu istih izvora — starosrpskih povelja, bio pun arbanaških katuna (up. Pešikan 1986, 6), a u govoru severnih Albanaca možemo računati sa kolebanjem e/o: u poziciji pred r + vokal, kakvu imamo u Teražda/Toražda, tu pojavu mogu ilustrovati dva imena brda u severnoj Albaniji: Mali i Thores koje Jokl 1934, 187 dovodi u vezu sa therrë „oštrica, greben" i Porun, slovenskog porekla, od Perun (Nopcsa u Wissenschaftliche Mittheilungen aus Bosnien und der Hercegovina XII, 238). Sekundarnim albanskim o daju se najbolje objasniti oblici druga dva toponima zabeleženi u isto vreme (XIV v.) i u istom kraju kao i Toražda, gde taj glas stoji prema slovenskom a: Ostrožnica od Ostražnica (v. gore) i Oglednica od Jaglednica (up. dole n. 47). Već u rano tursko doba na mestu nekadašnjih arbanaških katuna u predelu severno od Prizrena nalazimo pod nepromenjenim imenima slovenska naselja, čiji, inače srpski, imenoslov pokazuje jednu istočnojužnoslovensku crtu u očinstvima na -ov i -in (Pešikan 1986, 93). Stoga se sme u toj oblasti računati sa kontinuitetom starog slovenskog, vremenom posrbljenog stanovništva,

 

 

37. Sam Zaimov uviđa da *Xoto-radъ samo po sebi nije verovatno obrazovanje: očekivalo bi se *Xote-radъ, Xoti-radъ. Ni alternativna pretpostavka koju l.c. iznosi: Toražda < *Tixo-rad-ja nije srećnija. U oba slučaja nestanak glasa h pre sredine XIV veka ostaje neobjašnjen.

 

311

 

 

koje je u vekovnom dodiru sa arbanaškim življem doživljavalo svoje plime i oseke, ali je uspelo da do današnjih dana sačuva antički toponim Theranda u izvornoj varijanti njegova poslovenjenog oblika Teražda.

 

Toponimi Posuđe, Lutovica/Landovica i Teražda/Toražda odslikavaju nam etničku prošlost kraja severno od Prizrena oko Topluhe [38] u ranom srednjem veku: na antičko stanovništvo — verovatno romanizovane Dardance — naslojavaju se Sloveni, preuzevši od njega toponim Theranda kao *Terǫd(a) i dalje ga preobličivši u duhu fonetskih razvoja istočnojužnoslovenske skupine u Teražda; pre XII v. tu su već i Srbi, čije glasovne odlike pokazuju toponimi Posude i Lutovica, i koji postepeno asimiluju svoje slovenske prethodnike, ali i Arbanasi, koji ime *Lǫtovica preuzimaju kao Landovica, a Teražda kao Toražda, svakako preci arbanaških katunara posvedočenih u tom kraju starosrpskim poveljama XIV stoleća. Po svoj prilici je stalnom naseljenju Arbanasa među tamođnje Slovene prethodilo duže razdoblje u kojem su oni š jeseni silazili sa svojim stadima sa visokih pašnjaka Šare u te niže krajeve da prezime, pri čemu su već morali upoznati i preuzeti neka slovenska geografska imena.

 

Naše dalje istraživanje vodi nas u obratnom pravcu, ka osojnim padinama šarskog masiva. Ako se toponim Teražda/Toražda očituje kao predslovenski već i time što ne dopušta uverljivu slovensku etimologiju, ime reke, sela i župe jugoistočno od Prizrena Sredska samo po sebi ne budi nikakvu sumnju u svoje slovensko poreklo. Ne bar na prvi pogled; pri bližem razmatranju toponomastičar zapaža

 

 

38. Zanimljivo je da se hidronim Topluha dovodi u vezu sa antičkim toponimom Theranda Taime, kako Ptolomej na mestu koje bi odgovaralo Terandi beleži toponim Θερμίδαυα, gde je u prvom delu očito grčki pridev ϑερμός „topao", izneta je pretpostavka da bi slovenski naziv Topl-uha bio prevod toga antičkog imena (Gashi 1976, 123). Kako slovenski fonetski odraz „Teražda" potvrđuje zapis dvaju drugih antičkih izvora Theranda kao realan i tačan, gore navedena pretpostavka održiva je samo pod uslovom da se taj pozniji oblik Theranda fonetksi razvio iz Thermi-dava sinkopom u prednaglasnom slogu -mid- > -m̥d- > -°nd- i gubitkom intervokalskog -v- : -āva -a. Takav glasovni razvoj po sebi nije neverovatan, ali se mnogo ubedljivijlm čini mišljenje Domaševskog i Jelića (v. Mayer 1957/59.1 337), po kome bi oblik ΘEPMIΔAΥA kod Ptolemeja bio iskvaren od ΘEPAKΝΔΑ : sekvenca ΑΝ u uncijalnom pismu lako se brka sa ΜΙ, a završno -ΥΑ koje na kopiji Ptolemejeve karte objavljenoj u Mon. cart. Jug. I stoji odvojeno u tfonjem redu. moglo je biti dopisano po analogiji prema brojnim tračkim toponimima na -dava, kojih i kod Ptolomeja dolazi znatan broj. Ta paleografski verovatna popravka oslobađa nas nedoumice otkud jedan hibridni grčko-trački toponim kao Thermi-dava tako daleko na severozapadu, na ilirskom području, gde drugih sličnih primera nema, i istovremeno otvara pitanje pravog jezičkog porekla i značenja toponima Theranda, koji ne bi imao veze ni sa grč. ϑερμος ni sa slov. toplъ u Topluha: zanimljivo je da reč toplucha postoji u slovačkom jeziku kao opšti naziv „topla banja". Oblik Thermanda koji navodi Gaši l.c. nije nigde zabeležen, niti je postojao, dobijen je proizvoljnom kombinacijom zapisa Thermidava i Theranda.

 

312

 

 

sekundarno obrazovanje na -ьska, koje pretpostavlja neki lokalitet *Sred ili sl., i postavlja sebi pitanje, koji bi to geografski objekat mogao biti, i da li se zaista radi o semantici sredine, uzetoj za oznaku značajnog vodotoka i prostrane oblasti. Geografski, to se ime odnosi na severne obronke planine Šare, koja se u antičko doba zvala Skard- (grč. Σκάρδον ὄρος, lat. Scordus mons u Plinija). Do sada, koliko znam, niko nije pokušao da ime Sredska jezički poveže sa ovim antičkim oronimom, premda se to sa semantičke strane čini veoma primamljivo, a jaz koji naizgled razdvaja dva glasovna oblika da se premostiti regularnim fonetskim prelazima, bez potrebe da se čine vratolomni etimološki skokovi. Potvrđeni antički oblik Skard- neposredno bi u slovenskim ustima prešao u **Skrad, kao što je u Dalmaciji ant. Scardona dalo Skradin; sama forma Skrad javlja se na više mesta u tim krajevima, i mada za dotične toponime nema antičkih potvrda, uzima se sa pouzdanjem da oni nastavljaju ilirsko *Skard- (Mayer 1931/32, 27-30). Docnije se u romanskim govorima Dalmacije vokal -a- osnove skard- — koja je po Majeru op. cit. 31 značila „strminu, pukotinu" i sl. — u zatvorenom slogu pred r redukovao u poluglas boje e ili u — toj redukciji Majer 29 vidi poreklo u ilirskom supstratu — a to je skard- u slovenskim ustima u rano doba davalo skъrd- > skr̥d-, dok se u pozno preuzetim oblicima čuva romanska grupa -ur- : tako se dva ostrvca iz grupe koja se u Ptolomeja (II v. posle Hr.) takođe naziva Skardōna (Σκαρδῶνα) u Porfirogenita (X v.) zovu Skerda (Σκερδά) i Skirda (Σκιρδά); danas ta imena glase Skarda Vela i Mala, sa čiakavskim ar < r̥ (id. ib.; up. Skok 1928, 210); u Boci kod Dobrote ima izvor Skrdio, gen. Skrdȅla, 1435. Schredio, 1437 Schardelli, a kod Kotora se u XIV-XVI v. pominje i voda Sc(h)urda, dan. Škurda; isto ime javlja se i na drugim mestima u tom kraju; poč. š- slovenskog oblika je, kao i očuvanje grupe -ur-, znak poznog preuzeća imena iz lokalnog romanskog dijalekta (Mayer op. cit. 30). Za istočne predele Ilirika, gde se uzdiže planina Šara, antički Skard, ne raspolažemo tako obilnom građom kao za jadransko primorje, ali smemo pretpostaviti da ni tamo glas a pred r + suglasnik nije bio pošteđen od redukcije, štaviše, da je ona tamo počela malo ranije nego u Dalmaciji; gde oblici Skradin, Skrad svedoče da su Sloveni u doba dolaska na Balkan i u naglašenom i u nenaglašenom položaju čuli ilirsko skard- sa čistim -a-. Kolebanje između a i e u sličnom glasovnom sklopu kao Skard- zapaža se u tračkom imenu potonje bugarske prestonice Sofije, koje antički izvori predaju čas kao Sardika, čas kao Serdika: Sloveni su u VII v. svakako čuli jedno e, preuzevši ime kao *Serdьkъ i docnije ga izmenivši likvidnom metatezom i palatalizacijom u Srdьcь. Pomućeno a pred r u zatvorenom slogu zvučalo je u doba dolaska Slovena i u položaju pred naglaskom još uvek kao jedno dosta jasno e, ako je suditi po refleksu Bregal-nica od antičkog toponima potvrđenog samo

 

313

 

 

sa -a- : Bargala. [39] Prema svemu što smo dosad izneli ima osnova za pretpostavku da su Sloveni, došavši u VII veku u osoje Šare, čuli antičko ime planine Skardus od starosedeiaca — po svoj prilici romanizovanih Dardanaca — u obliku sa pomućenim vokalizmom *Skerd-, gde je vokal pred r bio još uvek dovoljno jasan da bude identifikovan sa slovenskim kratkim e i da ceo glasovni sklop bude podvrgnut južnoslovenskoj likvidnoj metatezi koja je pogađala grupe TERT. Ta pretpostavka otvara pouzdan, pravoliniiski put za izvođenje slovenskog naziva Sred-ska od antičkog oronima. Najpre je *Skerd- drugom palatalizacijom dalo slov. *Scerd-, zatim je usledila likvidna metateza u *Scrĕd-, da bi se konačno grupa scr- = stsr- disimilovala u str- : *Strĕd-. Od te osnove izveden je pridev Strĕd-ьska, potvrđen u tom obliku, sa -t-, samo jednom, u turskom popisu XVI v., gde Pešikan 1986, 41 čita Strecka (transkribovano ). U srpskoj pismenoj i usmenoj upotrebi izvorni oblik Strěd(ь)ska od najranijih pomena u XIV v. javlja se izmenjen u Sred(ь)ska, jer je ime dovedeno u vezu sa srpskim rečima sred-nji, sred-ina, pa se -t- u njemu osećalo kao bugarizam: naime, u bugarsko-makedonskim govorima se u sekundarno - likvidnom metatezom — nastale grupe sr, zr umeće -t-, odn. -d-, pa tako npr. od iste osnove prasl. *serd- > srp. sred-nji, sr(ij)eda itd. imamo u južnoj Albaniji slovenske toponime Stredok i Stradobrda (Селищев 296 d.), a starobugarski refleks antičkog imena Sofije Serdika javlja se pored Srѣdьcь i kao Strѣdьcь. [39a] Po predloženom tumačenju, S(t)rѣdьska bi prvobitno bio naziv gornjeg toka Prizrenske Bistrice u značenju „reka koja teče sa planine Skard-/Skerd-", dakle, Šarska reka, kako se upravo danas zove jedan vodotok sa druge strane planine.

 

Razvoj Skard-/Skerd- > Strѣd-ьska > Sredska odslikavao bi rano i neposredno naslojenje Slovena istočnojužnoslovenske skupine

 

 

39. Ako u istom kraju mak. Rama nastavlja antički toponim Harmonia (up. Schramm 1981, 334) imamo tu, možda, sa područja grčkog kulturnog uticaja primer za distinkciju, koju Skok pretpostavlja za dalmatoromanski VII veka — doba dolaska Slovena (Skok 1934, 195): oblici sa a čuvali su se u govoru obrazovanih krugova, pre svega sveštenstva, dok je redukovano e karakterisalo prost pučki govor. U slučaju (H)armon(i)a > Ram(ъ)na predsl. ar- bilo bi se očuvalo i prešlo u jsl. ra- zahvaljujući izgovoru grčkoga klera, koji je ime toga crkvenog središta identifikovao sa grčkom rečju ἁρμονία „sklad" — dok je Bargala bila prosta topografska oznaka, bez grčke jezičke asocijacije, te ništa nije spečavalo prodor narodskom obliku sa pomućenim vokalom *Bergála > Brěgal-ьnica. Naravno, kod oba ova imena usmeravajuće je mogla delovati i slovenska narodna etimologija prema „ravan" (Ramna se prvi put pominje u „Solunskoj legendi" kao grad Ravьnъ), odn. prema breg). Uostalom. Duridanov 1968. 778 odbacuje izvodenje Ἁρμονία < Ramna.

 

39a. Po mišljenju akad. Ivića, *scred je moglo i direktno dati sred — sadejstvom adideacije, težnje ka uprošćenju konsonantske grupe i disimilacije prema d : u tom slučaju bi oblik Strecka bio sekundaran prema Srecka kao streća prema sreća i sl.

 

314

 

 

na doslovensko stanovništvo, verovatno romanizovane Dardance, i docnije posrbljenje toga slovenskog elementa. U ovome slučaju Albanci ne bi imali učešća. Međutim, u jednome drugom pogledu antičko ime Šare i njegov docniji razvoj imaju važno mesto u dosadašnjim rekonstrukcijama albanske rane istorije. Albanski se planina zove Shar, Mali i Sharit. ti oblici poklapaju se sa srpskim i makedonskim Šar pored Šara, odn. Šar-planina. Nema sumnje da savremeni slovenski i albanski naziv planine nastavlja antičko ime Skard-, doduše u jednom vrlo izmenjenom glasovnom liku. U jedno doba kada su slovenski zemljoradnici već bili zaboravili svoj rano pozajmljeni naziv za planinu *Strěd-, koji se još samo čuvao okamenjen u pridevu S(t)rѣdska, ali mu se tu izvorno značenje više nije osećalo, potisnuto asocijacijom na slovensko srѣd-ina, oni su isto antičko ime ponovo pozajmili u poznom obliku Šar, svakako od nekog stočarskog stanovništva, koje je na prostranim šarskim pašnjacima napasalo svoja stada. Da li su to bili Albanci, u čijem jeziku ime isto glasi? Lingvisti, kako albanski (npr. Çabej 1958, 59; 1961/62, 246 d.; 1972, 140; Gashi 117), tako i jugoslovenski (npr. Mayer op. cit. 32; Popović 1960a, 83) izvode slovenski oblik oronima iz albanskog. Jedno je, međutim, mogućnost — ne sasvim izvesna — da je slovensko ime planine neposredno preuzeto iz albanskog jezika, a drugo tvrdnja, koja se na sud o albanskom poreklu slovenskog oblika redovno nadovezuje, premda ne i dokazuje, da bi ono svedočilo o kontinuitetu albanskog jezika u ovom delu Balkana od antičkog doba do danas: ona podrazumeva da se Skard- razvilo u Shar po zakonima albanske istorijske fonetike („d'après les lois phonétiques de l'albanais": Çabej 1972 l.c.), što, naprosto, ne stoji, pa ni sam Čabej taj svoj olako iznet sud ne potkrepljuje fonetskim izvođenjem savremenog oblika iz antičkog, jer bi došao u sukob sa odavno utvrđenim i opšte priznatim glasovnim zakonima albanskog jezika, koje uostalom i sam priznaje. U rečima koje je albanski baštinio iz indoevropskog prajezika početna ie. grupa sk- odražena je pred velarnim vokalima, uključujući a, kao h-, a pred palatalnim kao ç-: up Jokl u IF 30 (1912) 192 dd.; Çabej 1976b, 139). Tako od ie. korena *sk^u̯or- „rezati, oštar", od koga bi bio oronim Skard-, imali bismo u albanskom, po Majeru op. cit. 32, alb. harr „čupati", a od ie. *skordh- alb. hérdhe „gnezdo" (sa e mesto a < ie. ŏ prenetim iz plurala), pored dublete çérdhe < ie. *skerdh- (Jokl u Arhiv I (1924) 1-2, 38 dd ). Već po tome fonetskom kriteriju naziv Skard- ne može se pripisati (proto) albanskom jeziku (i uopšte brojna lična i geografska imena sa sk zabeležena u antičko doba na ilirskom području predstavljaju ozbiljnu smetnju tezi daje albanski proistekao iz jezika starih Ilira, v. gore I deo). No kako Jokl 1924. 92 i za niim Çabej 1961/62. 244 stavljaju, svakako opravdano, prelaz ie. sk > alb. h rani period albanske jezičke istorije, pre doseljenja predaka Albanaca na Balkan, ta fonetska činjenica ne isključuje mogućnost da su oni još u antičko doba preuzeli

 

315

 

 

iz nekoga drugog indoevropskog jezika toga područja ovo ime planine, pa ga dalje razvijali u skladu sa fonetskim procesima karakterističnim za to razdoblje istorije albanskog jezika, koji se daju zapaziti na ranim grčkim i latinskim pozajmljenicama u albanskom. U tim rečima za strano sk- pred nepalatalnim vokalom stoji alb. shk- : shkallë < lat. SCALA, ili ime reke Shkumbi < lat. SCAMPINUS. Prostorno blizak primer antičkog toponima Scupi može nam pojasniti šta je normalan albanski, a šta slovenski glasovni razvoj: alb. refleks glasi Shkup, a makedonski Skopje < Skъp-jь (stsrp. Skьpьlь gradь u životopisu Nemanjinu od Stefana Prvovenčanog). Primeri za alb. sha- od ska- nisu mi poznati. Popović l.c., pokušavajući da objasni navodni albanski razvoj Skardus u Šar ukazuje na dubletu Šiptar pored Shqipëtar, no tu je iza sh- ispalo ne k, nego palatalno q, što je sasvim druga stvar. Sve izlazi na to, da se š- prema ant. sk- u oronimu Šar < Skard- ne može objasniti albanskim opštim prelazom svakog s u š ( = sh), nego najpre jednom poziciono uslovljenom palatalizacijom početne grupe. Na tu misao došao je, više uzgredno i ne potrudivši se da je dalje razvije, već Milivoj Pavlović u ZFL XIII (1970) 1, str. 251, izvodeći Šar iz apofonske varijante *Scer(d)-. Za nas je taj pretpostavljeni oblik realan, jer smo ga identifikovali u osnovi slovenskog naziva Sredska, ne objašnjavajući ga, doduše, apofonijom kao Pavlović, već redukcijom. No vreme je da se osvrnemo na drugi argument na kojem se zasniva tvrdnja, da su Sloveni oronim Šar(a) preuzeli od Albanaca: izostanak slovenske likvidne metateze, nasuprot primerima Skradin, Scardona, Skrad < *Scardus (Çabej 1953, 1961/62, l. c.). Kritikujući ovaj Čabejev zaključak Schramm 1981, 347 s pravom primećuje da nakon gubljenja d iza r nisu više ni postojali uslovi za vršenje metateze, koja je pogađala r ili l samo u zatvorenom slogu pred suglasnikom. Taj pak prelaz, odnosno uprošćenje rd u r takođe se kosi sa zakonima albanske istorijske fonetike. U albanskom jeziku se grupa -rd- održala kao -rdh- i u baštinjenim indoevropskim rečima, npr. gore pomenute hérdhe, çérdhe, i u poznijim pozajmljenicama, npr. shurdh < SURDUS, kordhë < od lat. CHORDA „uže". Elem, oblik Skard- bi, da je iskonska reč albanskog jezika, danas glasio **Hardh, a da je rano, još u antičko doba bio preuzet iz nekog drugog jezika u albanski pa se nadalje u njemu normalno razvijao, **Shkardh, ni u jednom slučaju, dakle, onako kako zapravo glasi, Shar. Uviđajući to, Šram l.c. zaključuje: „Fur die beiden in Šar heraustretenden Lautwandlungen sk > š und -rd- > -r- durften Parallelen in anderen Lehnnamen des Sudostens fehlen. Hier wird die Entwicklung einer untergegangenen regionalbarbarischen Sprache ihre Spuren hinterlassen haben". Jedan trag tog iščezlog lokalnog idioma već smo uočili u prelazu Skard- > Skerd- : mada je redukcija glasa a pred r u e bila zahvatila vulgarni latinitet Balkana, ne treba sumnjati u njeno poreklo iz lokalnih varvarskih, ilirskih i tračkih govora. Da je to sekundarno, redukcijom nastalo e moglo u daljem

 

316

 

 

sledu palatalizovati prethodno k u č, imamo jedan primer sa tla antičke Dardanije: Čéstelin selo kod Vranja (naglasak po J. Marinković u OP X (1989) 107), u prvoj plovini XV v. kod Lukarevića Zestelin (Dinić 119), od Kastelōna, imena Justinijanovog kaštela u Dardaniji koje beleži Prokopije de aed. IV 4; ta palatalizacija može biti već romanska, odnosno rumunska. [40] Naprotiv, u *Skerd- > Sredska Sloveni su u VII v. još morali čuti velarno k, kao što su čuli i još uvek očuvanu grupu -rd-, verovatno od romanizovanog nizinskog stanovništva. U lokalnom varvarskom dijalektu dardanskih brđana ona je mogla biti uprošćena još potkraj antičkog doba. Na to upućuje oblik imena SCERVLAEDVS sa rimskog natpisa iz Orahovca kod Prizrena, u severnom podgorju Šare. [41] Radi se o inače dobro poznatom ilirskom antroponimu Skerdilaidas: tu imamo dakle -r- za prvobitno -rd- baš kao i u Šar < Skard-. [42] Na osnovu iznetih indicija da se rekonstruisati jedan pozan varvarski — nazovimo ga poznodardanski — oblik oronima. Kako je u ilirskom i u tračkom ie. ǒ dalo a, grčkim i latinskim o-osnovama (grč. nominativi na –ος i -ον lat. na -us i -um) odgovarale su u oba starobalkanska jezika a-osnove, sa nom. muškog roda na -as, up. gore navedeni primer imena Σκεριλαίδας u latinskoj predaji -laedus, tako da iza grčkog pisanja Σκάρδον, latinskog Scordus svakako stoji izvorno *Skarda-. Pod pretpostavkom prelaza a u e i uprošćenja rd u r, od toga bismo imali poznodardansko *Skera-. Nije jasno da li palatalizaciju koja je usledila treba pripisati razvoju u tome autohtonom idiomu, ili je ona izvršena tek nakon što su ime potomci antičkih Dardanaca predali došljacima, ali ne Slovenima, već nekim nomadskim stočarima koji su ih zatekli u njihovom brdskom pribežištu i u krajnjem ishodu asimilovali. Mogli su to biti Arbanasi ili Vlasi: i za jedne i za druge znaju starosrpski izvori u ovim krajevima.

 

Neki albanski razvoji, kao sharrë „pila" < lat. SERRA ili qarr “cer" < lat. CERRUS [43] dopuštaju mogućnost da su Arbanasi neposredno

 

 

40. Up. stsrp. kѥlatorь = ćelator, naziv za kategoriju zavisnih Vlaha = rum călător, dosl „putnik".

 

41. Natpis je prvi objavio I. Jastrebov u GISUD 62 (1875) 359, a zatim N. Vulić u Spom. 71 (1931) № 254. On je čitao Scerviaedus, pa su odatle taj oblik preuzeli drugi, npr. Mayer 1957/59 I s.v., ali je za Vulićem ostala jedna beleška, po kojoj F. Papazoglu u Zborn Filoz. fak 8/1. Beograd 1964, 62 usvaja čitanje „Scerulaedus"; docnije su to čitanje potvrdili autopsijom M. Gabrićević (rukopis u Centru za epigrafiku u Beogradu, uz vrlo jasan snimak) i Z. Mirdita. Antroponimia e Dardanisë në kohën romane, Priština 1981, str. 260: on natpis, koji se sada nalazi u muzeju u Prištini, datira u III vek. U natpisu se javlja jedna karakteristična odlika vulgarnog latiniteta: Sitaes, genitiv ličnog imena koje se tu navodi i u nominativu: Sita, up. Skok 1934, 441 d.

 

42. Vokal -u- u Scerulaedus ukazivao bi na vokalsku redukciju u prednaglasnom slogu, up. ono što je gore u nap. 38 izloženo o mogućnosti da se oblik Theranda izvede iz Thermidava, premda ona iz drugih razloga nije mnogo verovatna.

 

43. Po Rusakovu 131 n. 18, koji tu sledi Čabeja, i.e. *ske- davalo je u albanskom sha-. No Čabejeva etimologija na kojoj se taj glasovni zakon zasniva: alb. shalë stegno < ie. *skel- čini se problematična; pre će ta reč biti isto što i shalë „sedlo" < lat. SELLA, jer i u rumunskom plural şele znači „Lenden" (up. Kristophson 68).

 

317

 

 

iz poznodardanskog preuzeli ime *Sker(r), da bi ga razvili u *Shqar(r) > Shar videli smo da se shq- u albanskom — bar ispredi — moglo uprostiti u sh-). No sličan razvoj mogao se odigrati i u rumunskom, u kome je é davalo iea > ia ako je u sledećem slogu bilo a: taj prelaz, koji pokazuju baštinjene latinske reči, kao dakorum. piatră, arom. k'atra < lat. PETRA „kamen" i rane slovenske pozajmljenice, kao dakorum. ceată- < četa (Rosetti 365 dd.) doveo bi od *Skéra- do *Ščara; dalje bismo očekivali da šč pređe u št, kao npr. u dakorum peşte, arom. peaşti < PISCIS „riba", ali ima i primera za uprošćenje scia > sa: dakorum., arom. faşa < FASCIA (id. 386). Moguće se, dakle, čini i rumunsko posredstvo *Skera > rum. *Ščiara > Şara. U tom slučaju, slovenska dubleta Šara/Šar odražavala bi alternaciju rumunskih oblika sa postpozitivnim članom i bez njega: odr. Şara, neodr. Şară, a albanski muški rod Shar valjalo bi objasniti naslanjanjem na apelativ mal „planina" u sintagmi Mali i Sharit.

 

Rešenje ove dileme nužno ostaje na nivou nagađanja, dok god ne raspolažemo pomenima modernog slovenskog i albanskog imena planine ranijim od poznog turskog vremena, koji bi nam poslužili kao karike u nastojanju da premostimo razdoblje od preko 1500 godina što zjapi između zapisa antičkog oronima i prvih potvrda njegovog današnjeg oblika. [44] Ono što može stajati kao čvrst zaključak, jeste da je antičko ime Šare od oblika u kojem je zabeleženo u antici do onoga u kojem živi u ustima današnjih Albanaca i Slovena prošlo jedan glasovni razvoj koji se u najmanju ruku u svojoj prvoj, doslovenskoj etapi ne da objasniti albanskom istorijskom fonetikom, ali ima analogije na samome tlu antičke Dardanije. Između VII i X veka neki nomadski stočari, nije jasno da li Vlasi ili Arbanasi, zalazeći u predeo planine Šare zatekli su tamo još neromanizovane ostatke antičkih Dardanaca i asimilovi ih, primivši od njih oronim Skarda- u poznom glasovnom liku *Sker(a), koji se zatim u rumunskom ili albanskom razvio u Šar(a) i tako prešao Slovenima.

 

Na kraju, načinio bih izlet iz Metohije na zapad u susednu oblast u pograničnom području sa Albanijom, koja u starosprskim izvorima nosi ime Altin. [45] U turskoj upotrebi preosmišljeno u Altun-ili „zlatna zemlja", ovo ime dosnije se gubi iz upotrebe (up. Pešikan 1986, 118); ono nije objašnjivo ni iz jezika slovenskog življa koji je u XIV veku,

 

 

44. Na jednoj karti sa kraja XV veka iznad masiva Šare, označenog imenom visa Ljubotena, ucrtan je u južnoj Srbiji, otprilike na mestu Kopaonik, drugi masiv pod zagonetnim imenom SARACME MONTES, čiji prvi deo podseća na Šar, no oronim je očito iskvaren (SCARDUS + HAEMUS?). V Mon. cart. Jug. II 85.

 

45. Up. prilog Gordane Tomović u ovom zborniku.

 

318

 

 

po svedočanstvu starosrpskih povelja, preovladivao u toj oblasti, ni iz jezika Arbanasa, o čijoj penetraciji u stari Altin svedoče već turski popisi kraja XV v., i koji danas čine tamošnje stanovništvo s obe strane granice (v. Pešikan u OP IV (1983). 123 d.), niti se pak da povezati sa nekim antičkim toponimom na tom prostoru. No medu altinskim stanovništvom XIV veka zabeleženim u Dečanskoj hrisovulji izdvaja se znatna skupina „Vlaha Sremljana" (Pešikan 1981, 2dd.; 1986, 41). Imenoslov joj je, doduše, slovenski, ali sam njen naziv Vlasi Srѣmlne znači doslovce „Romani iz Sirmija", a u antičko doba je u današnjem Sremu, oblasti rimske metropole Sirmija na mestu današnje Sremske Mitrovice, bilo mesto Altina, koje se locira oko ušća potoka Surčina u Savu (Mayer 1957-59 I, 40). Posredi je latinsko (altus „visok"?) ili možda keltsko topografsko nazvanje, karakteristično za antičko Podunavlje: postojala je još jedna Altina u Donjoj Meziji na Dunavu, koju beleži Prokopije de aed. IV 1.1, i jedan Altinum u Gornjoj Panoniji (Mayer l.c.). No oblasno ime Altin na tlu poznoantičke Prevalitane, koje se tu javlja tek od srednjeg veka, najbolje se objašnjava prenosom imena donjopanonske — sremske Altine, s obzirom na dokumentovano prisustvo Romana doseljenih iz Srema u Altinu. Da je slom granice Rimskog carstva na Dunavu potkraj antičkog doba potakao masovno iseljavanje romanskog stanovništva iz Panonije na jug, nema nikakve sumnje. Toponomastičke tragove tih seoba Šram nalazi u Makedoniji (Schramm 1981,131, dd); da sa njima treba računati i severnije, u današnjoj južnoj Srbiji, svedočio bi, po mom mišljenju, toponim Tovrljan u Toplici. Već stotinak godina u nauci se ponavlja pretpostavka da je to predslovenski ostatak, od starobalkanske baze taur-. U osnovi, ona je svakako tačna, ali u pojedinostima dosadašnja izvođenja ne mogu zadovoljiti. Tomašekova identifikacija Tovrljana sa Justinijanovim rodnim Taurisijem odbačena je u korist Evansove spoznaje da je Taurisium današnji Taor kod Skoplja (up. Viz. izv. I 55 d., nap. 118). Popovićevo i Skokovo svođenje Tovrljan na nepotvrđeno *Tauriana odnosno *Taurianum (Popović 1960a, 155; b, 109; Skok II 667) prenebregava glasovnu smetnju da se iz ri̯ izvede slov. rij : očekivali bismo > srp. r (Popovićev primer krljati < krjati je usamljen i nesiguran, jer se radi o onomatopeji). Ovim etimologijama protivi se činjenica da je ime u prošlosti imalo množinski oblik, u XVIII v. Tovrljani (Elezović II 324), 1399. Tovrljanci, zabeleženo kao selo u Dubočici (Purković s.v.). [46] Posredi je, dakle, etnik — naziv stanovnika — bilo slovensko obrazovanje na -jane > -jani, bilo latinsko

 

 

46. Da je selo Tovrljanci, locirano 1399 u oblast Dubočice, upravo današnji Tovrljan, a ne neko drugo naselje sa zajedničkom osnovom imena u istom, južnom delu Srbije, izlazilo bi iz činjenice da turski popis iz 1444-46. locira u Dubočicu selo Orane severozapadno od Lebana, 10 km. vazdušnom linijom na jugoistok od Tovrljana: v Vranjski glasnik 4 (1968) 391 i nap. 152 na str. 408 (O. Zirojević i I. Fren).

 

319

 

 

na -ianus, množ. -iáni. Imajući to u vidu, najpre bismo u osnovi takvog etnika mogli tražiti neki antički toponim od baze taur- sa glasom l u sufiksu, up. npr. S. Maria de Taurello od XIV v. u Splitu (Jireček II 71 — Romanen... 63). No kako je uvek bolje pretpostaviti potvrđeno neizvesnom, daleko primamljivija izgleda mi mogućnost, da se ime sela Tovrljan(c)i, ako ne geografski, a ono istorijski poveže sa jednim poznatim antičkim toponimom, sa kojim su ga, uostalom, u jezičkom pogledu već poredili. Mislim na antičko ime Zemuna: Taurunum. Latinski etnik na -ianus od tog imena glasio bi u množini *Tauruniani. Odatle se regularnim glasovnim putem dobija slovensko *Tovr(ъ)njani. Sekvenca nj — n u srpskoj toponimiji nije postojana, već se pravilno disimiluje u lj — n. Up. kod Novog Pazara Nosoljin < selo Nosonjino 1363. (Dinić 71), u samoj Toplici Beloljin < Belonjin (tako još u prošlom veku, Milićević 1884, 462), u Metohiji kod Prizrena rečica Jeglenica, u XIV v. Jaglednica (Pešikan 1986, 28), prvobitno besumnje *Jagnjednica, od jagnjed „crna topola". [47] Ti *Tauruniani „Zemunci" bili bi pored „Vlaha Sremljana" u Altinu druga skupina Romana iz oblasti Sirmija — današnjeg Srema, ustanovljena na jugu današnje Srbije, kamo su mogli izbeći najpre u smutnim vremenima seobe naroda.

 

U najmanju ruku je ilustrativno za ondašnje prilike, ako se već ne bi moglo i neposredno povezati sa sirmijskim Romanima na tlu poznoantičke Prevalitane, kazivanje u „Čudima Sv. Dimitrija" II 5 kako je avarski kagan Hacon početkom VII veka opustošivši „skoro čitav Ilirik": obe Panonije, obe Dakije, Dardaniju, Meziju, Prevalitanu, Rodopu, Trakiju i područje uz vizantski Dugi zid odveo celokupno tamošnje stanovništvo iz gradova i drugih naselja u Panoniju u oblast Sirmija. U narednih preko šezdeset godina taj živalj je i pored mešanja sa Avarima, Bugarima i drugim inoplemenicima očuvao svoju hrišćansku veru i svest o svome poreklu, da bi potomci preseljenika postali „čitav jedan novi narod", koji je 680-685. avarski glavar Kuver poveo natrag u otadžbinu i naselio u Makedoniji na Keramesijskom polju, verovatno negde u trouglu između Prilepa, Bitolja i Ohrida, odakle je docnije sa tim svojim „Kermesijanima" ugrožavao vizantijski Solun (Vizantijski izvori I 211 dd ).

 

 

47. Oblik Oglednica u jednoj povelji Dušanovoj (Pešikan 1986, 18) pre pokazuje isto sekundarno o u albanskom izgovoru za slov. a ili e koje smo gore pretpostavili u Ostrožnica prema Ostražnica i Toražda prema Teražda, nego što bismo samo na osnovu tog zapisa smeli pretpostaviti prasl. varijantu naziva za drvo *ogńędь pored *(j)agńędь, kao *osika pored (j)asika, *olьxa pored *elьxa itd. — premda bi takva varijanta na o- išla u prilog moga vlastitog vezivanja fitonima (j)agńędь sa prasl. ognь „oganj": v. zbornik Prvog znanstvenog skupa o etimologiji, održanog u Zagrebu 1978. Akad. Ivić mije međutim s pravom ukazao na mogućnost da su varijante Ostrožnica i Oglednica rezultat naslanjanja na srpski fitonim ostrožnica (od prasl. oblika *oštrog- bez nazala), odn. na glagol o-gledati (se).

 

320

 

 

U XIV v. nalazimo altinske Vlahe Sremljane već uveliko poslovenjene, ali sam oblik oblasnog imena Altin bez izvršene likvidne metateze svedoči da se njihova slavizacija nije mogla odigrati naročito rano. Ostatak njihovog, romanskog govora moglo bi biti ime glavnog vodotoka u Altinu, desne pritoke Drima Valbone. Hidronim Valbona, potvrđen tek od XVII veka (Šuflaj 1924, 212), očito se svodi na latinski praoblik VALLIS BONA „dobra dolina" (up. već Jireček 1901, 59), ali po svojim fonetskim odlikama ne može biti ni rumunski (Weigand 1927, 232; Jokl 1934, 198 d.), ni dalmatoromanski (Çabej 1974, 22 d.). [48] Altinski toponim Dobri Dol, danas po Pešikanu Doberdol na razmeđu slivova Valbone i Dečanske Bistrice, mogao bi se shvatiti kao slovenski prevod romanskoga Val Bona, nastao u kontaktu tamošnjih Romana sa Slovenima ili u procesu njihove slavizacije. Drugi romanski geografski naziv slična značenja bilo bi ime rečice i sela Vrmoša u susednom delu gornjeg Polimlja, danas takođe u Albaniji: *Formosa „lepa", up. rum. frumos “lep", ital. formoso “isto" < lat. FORMOSUS. Prelaz s > š išao bi na račun Arbanasa. No moguće je i slovensko obrazovanje na -ja kao prisvojni pridev u ženskom rodu prema rĕka ili vьsь od romanskog ličnog imena *Formosus (ili sl.).

 

U svakom slučaju, i Sloveni i Arbanasi su u tome kraju od vrlo ranog vremena. Za Slovene koji su se onamo prvi naselili ima jedna indicija da su još bili pagani. Na Drimu, uzvodno od ušpa Valbone, leži mesto Radogošta, koje starosrpki izvori pominju od XIV veka. Ovaj toponim je pridev ženskoga roda od slovenskog ličnog imena Radogost. Posredi može biti nazvanje po običnom čoveku koji se tako zvao, ali to ime nosio je kao svoj pridevak i glavni bog polapskih Slovena — Svarožić. Da je posredi stari Slovenski teonim — a ne, kao što neki misle, prenos imena grada na u njemu štovano božanstvo — svedočio bi toponomastički nalaz iz srednje Bosne, gde u istom planinskom vencu jedno brdo i izvor pod njim nose ime Perun, a drugi vis Ragodost, genitiv i lokativ Ragodosti (SEZb XLIII, Naselja 25, Bgd. 1928, 551 d.), očito od *Radogost (reč gost je prvobitno i-osnova, up. naš sadašnji gen. mn. gosti(ju) : prasl. *gost). Susedstvo oronima Perun, neizveden oblik, a možda i metateza go/do, ako je plod jezičkog tabua, jasno svedoče da se tu ne radi o ličnom, već o mitološkom imenu. Istim metodom identifikacije vezanih mitoloških nazvanja u toponimiji, koji sam izložio i brojnim primerima sa našeg tla potkrepio u posebnom radu u OP VIII (1987) 37 dd., može se i za

 

 

48. Kritikujući Vajgandov sud po kome bi toponimi latinskog porekla na tlu Albanije pokazivali ne albanske, već dalmatoromanske razvoje, Čabej sam ne vodi dovoljno računa o teritorijalnoj razudenosti i hronološkoj slojevitosti dalmatinskog romaniteta; što se tiče toponlmije, up. Tekavčić u OJ 6 (1976), posebno str. 48 dd. Lafe 1973 ne upušta se u ove probleme, ali inače daje koristan pregled materijala i literature.

 

321

 

 

toponim Radogošta doći do zaključka da je teonimskog, a ne antroponimskog postanja: do sela Radogošte st.srp. povelja beleži potok Žrkovo, čije se ime sa dosta verovatnoće svodi na prasl. *žьr-ъkъ, varijantu reci žьr-ьcь > rus. žrec (up. rus. strelók = streléc i sl.): takva toponomastička situacija podudara se sa Titmarovim opisom Radogostova kulta u polapskom gradu Retri, gde stoji da je Radogostov hram opsluživao jedan izabrani žrec. Veza sa paganstvom polapskih Srba — Soraba preko srednje Bosne, koja spada u najranije srpske oblasti na Balkanu, ukazuje na zapadnojužnoslovensku grupaciju Slovena. U širem kontekstu slovenske toponimije na tlu Albanije, imena Rodogošta i Žrkovo spadala bi u istu skupinu sa gore pomenutim oronimom Porun < Perun, ili sa imenom brda Bogunica/- /Bogonica, koje neće biti nazvano po nekome čoveku Bogunu (ili Bogoju: Skok 1948, 81), već mu se ime, s obzirom da je tu nekad bilo hrišćansko svetilište (Seliščev 264) mnogo pre svodi na slov. bogyni „boginja" (Jokl 1934/35, 632), što bi pretpostovaljalo kontinuitet sakralnog značaja mesta iz slovenskog paganskog doba. Ne samo taj kulturnoistorijski momenat, što bi ime poticalo od još mnogobožačkih Slovena, već i njegov glasovni lik, sa alb. -u- od slov. -y-, kao u matukë < motyka, karrutë < koryto, Bushtricë < Bystrica govore o vremenu vrlo ranih slovensko-albanskih kontakata.

 

Kod Radogošte postoji mogućnost da se identifikuje još dublja davnina albanskog preuzeća. Naime, do tog sela leži drugo po imenu Rushta, pomenutom u tom obliku još u tur. popisima XVI veka. Uz pretpostavku ispadanja intervokalskih -d- i -g- i potonje vokalske kontrakcije (za boju alb. u < slov. o up. npr. bugat < bogat itd.: Seliščev 326), to Rushta može se izvesti iz slovenskog Radogošta. Za razliku od -v-, za medije -d-, -g-, -b- nemamo, doduše, potvrde da su između vokala ispadale u albanskom i u slovensko doba (za Oshtin < Ogostin (?) v. gore I deo, nap. 7), ali u istom ovom kraju albanski oblik Tropoja od slov. Trĕbopol'e pokazivao bi analogan nestanak intervokalskog -b-. Mora se ipak ostaviti rezerva da su se i neka mnogo poznija izobličenja stranih imena u albanskim ustima mogla podudariti sa rezultatima ranih albanskih glasovnih procesa, koji u to vreme već odavno nisu više bili na snazi. Up. neka slovenska imena sa područja srednjovekovnog Altina danas jako izobličena u albanskom izgovoru: Erenik < Ribnik, Ribnica; Rastuša < Nerestuša, Labanica < Jablanica. Ako nepobitni dokazi i nedostaju, ostaje naš utisak da su Altin i okolne oblasti bili područja dodira i mešanja Romana, Slovena i Arbanasa već u prvim stolećima nakon seobe naroda.

 

Naša toponomastička sondaža na relativno ograničenom prostoru i u vremenskom preseku od pozne antike do punog srednjeg veka suočila nas je sa većom slojevitošću imenskih naslaga nego što smo to na početku mogli pretpostaviti. Ispod superstrata različitih

 

322

 

 

slovenskih dijalekata i njihovog ranog albanskog adstrata napipali smo najmanje dva autohtona poznoantička idioma tog dela Dardanije, jedan starobalkanski, možda ilirski govor i jednu lokalnu varijantu balkanskog vulgarnog latiniteta, i naslutili još jedan drugi romanski dijalekat prenet u seobi iz južne Panonije.

 

 

[Back to Index] 

---

LITERATURA

 

Ajeti 1982: Ajeti, I.: Studije iz istorije albanskog jezika (Akademija nauka i umetnosti Kosova, Odeljenje jezičkih i književnih nauka i umetnosti, Pos. izd. Knj. 4), Priština.

 

Arhiv: Arhiv za arbanašku starinu, jezik i etnologiju. Beograd.

 

Barić 1950: Barić, H.: Ime reke Bojane. U: Slavistična revija III/1950 (Ramovšev zbornik), str. 356-359.

 

Barić 1954: Barić. H.: Lingvističke studije (Naučno društvo NR BiH. Djela-knjr I. Odjeljenje istorijsko-filoloških nauka knj. 1), Sarajevo.

 

Barić 1959: Barić. H.: Istorija arbanaškog jezika (Naučno društvo NR BiH. Djela knj. XII, Balkanološki institut knj. 1), Sarajevo.

 

Bukumirić 1984: Bukumirić. M.: Iz onomastike južne Metohija. U: OP V (1984) str. 413-603.

 

Viz. izv.: Vizantiski izvori za istoriju naroda Jugoslavije I, Beograd 1955.

 

Georgiev 1960: Георгиев, В. Българска етимология и ономастика, София.

 

GISUD: Glasnik Srpskog učenog društva, Beograd.

 

Desnicka 1963: Десницкая А. В.: Славянские заимствования в албанском языке, Москва.

 

Desnicka 1983. Десницкая А. В.: Палеобалканистика и албанский язык. У: Славянское и балканское языкознание. Проблемы языковых контактов, Москва, str. 5-16.

 

Dinić 1978: Dinić, M.: Srpska zemlja u srednjem veku — istorijsko-geografske studije, Beograd.

 

Duridanov 1959: Дуриданов, И.: Името „Охрид” у южните славяни. У: Български език IX/1, София.

 

Elezović 1932-35: Elezović. G.: Rečnik kosovsko-metohijskog dijalekta I-II (Srpski dijalektološki zbornik knj. 4 i 6), Beograd.

 

Zaimov 1967: Займов. Й.: Заселване на българските Славяни на Балканския полуостров — проучаване на жителските имена в българската топонимия, София.

 

 Zaimov 1973: Займов, Й.: Български географски имена с -jь — принос към славянския ономастички атлас, София.

 

ZFL: Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvistiku. Novi Sad.

 

Jireček 1959-62: Zbornik Konstantina Jirečeka I-II, Beograd.

 

Loma 1985/87: Loma, A.: Neki sučajevi dijalekatskog preslojenja u toponimijl severozapadne Srbije. U: Zbornik Šeste jugoslovenske onomastičke konferencije Donji Milanovac, oktobra 1985) = SANU Naučni skupovi knj. 37, Odelj. jez. i knjiž. knj. 7). Beograd 1987.

 

Loma 1987: Loma, A.: Sutelica — Toponomastički tragovi latinskog hrišćanstva u unutrašnjosti prednemanjićke Srbije. U: Istorijski glasnik 1987 1-2, Beograd, str. 7-28.

 

Loma 1989: Loma, A.: O imenu Bogorodice Leviške. U: Zbornik Filozofskog fakulteta. Ser. A.: Istorijske nauke, knj. XVI, Beograd, str 91-100.

 

323

 

 

Lopašov 1987: Лопашов, Ю. А.: Латинская лексика в современном греческом языке. У: Romano-balcanica, Москва, стр. 100-126.

 

Majer v. Mayer.

 

Milićević 1884: Milićević, M. D.: Kraljevina Srbija, Beograd.

 

OP: Onomatološki prilozi, Beograd.

 

Petrović 1988: Petrović, D.: Toponimija Kuča. U: OP IX, str. 1-62.

 

Pešikan 1981: Pešikan, M.: Iz istorijske toponimije Podrimlja. U: OP II, str. 1-92.

 

Pešikan 1982: Pešikan, M.: Mogućne onomastičke paralele imena putnih stanica na rimskom kontinentalnom putu kroz Crnu Goru. U: OJ 9, str. 91-98.

 

Pešikan 1985: Pešikan, M.: Imena iz lovćenskog sela Majstora. U: OP VI, str. 1-20.

 

Pešikan 1986: Pešikan, M.: Stara imena iz donjeg Podrimlja. U: OP VII, str. 1-119.

 

Purković 1940: Purković, M.: Popis sela u srednjovekovnoj Srbiji (Godišnjak Skopskog Filozofskog fakulteta knj. 4), Skoplje.

 

Rusakov 1987. Русаков, А. Ю.: H вопросу о фонетической адаптации латинской лексики в албанском языке. U: Romano-balcanica, Moskva, str. 127-144.

Селищев 1931: Селищев, А. М.: Славянское население в Албании, София.

 

Skok 1923: Skok, P.: Studije iz ilirske toponomastike. U: Arhiv 1/1-2, Beograd, str. 1-28.

 

Skok 1931: Skok. P.:

 

Skok 1934: Skok, P.: Dolazak Slovena na Mediteran (Pomorska biblioteka Jadranske Straže, kolo II sv. 1), Split.

 

Skok 1948: Skok, P.: Leksikologijske-studije. Zagreb.

 

Skok I-III: Skok, P.: Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, Zagreb 1971-1973.

 

Spomenik: Spomenik Srpske kraljevske akademije — Srpske akademije nauka. Beograd

 

Čerškov 1969: Čerškov, E.: Rimljani na Kosovu i Metohiji, Beograd.

 

Škrivanić 1959: Škrivanić, G.: Imenik geografskih naziva srednjovekovne Zete. Titograd.

 

Šuflaj 1924: Sufflay. M.: Povijest sjevernih Arbanasa. U: Arhiv II, str. 193-242.

 

 

Anamali 1983: Anamali S.: Të dhëna toponimike në veprën e Vib Sekuestrit. U: Iliria 2, Tiranë, str. 5-9.

 

Barić 1919: Barić, H.: Albanorumänische Studien I (Quellen und Forschungen zur, Kunde der Balkanhalbinsel 7), Sarajevo.

 

Ceka 1984: Ceka. H.: Shënime nga gjeografia historike e Ilirisë së jugut. U: Iliria 1, Tiranë, str. 15-26.

 

Cimochowski 1958: Cimochowski, W.: Prejardhja e gjuhës shqipe. U: Buletin i Universiteti shtetëror të Tiranës — Seria shkencat shoqërore XII/2, str. 37-53.

 

Cimochowski 1960: Cimochowski.. W.: Des recherches sur la toponomastique de l'Albanie. U: Lingua Posnaniensis VIII, str. 134-145.

 

Çabej 1958: Çabej, E.: Problemi i autoktonisë së shqiptarëvet në dritën e emravët te vendeve = Le problème de l'autochthonie des Albanais à la lumière des noms de lieux. U: Buletin i Universiteti shtetëror te Tiranës = Seria shkencat shoqërore XII/2, str. 54-62.

 

Çabej 1961/62: Çabej, E.: Die älteren Wohnsitze der Albaner im Lichte der Sprache und der Ortsnamen. U: VII congresso internazionale di scienze onomastiche. (Firenze 1961) — Atti del Congresso e memorie della sezione toponomastica — Vol. I: Toponomastica — Parte prima, str. 241-151.

 

Çabej 1969: Cabej, E.: Keltisch-albanische Isoglossen. U: Studi linguistici in onore di Vittore Pisani I. Brescia, str. 167-186.

 

Çabej 1970: Cabej, E.: L'illyrien et l'albanais — Questions de principe. U: Studia Albanica VII/1, Tiranë, str. 157-170.

 

Çabej 1972: Cabej, E.: Le probleme du territoire de la formation de la langue albanaise U: Studia Albanica IX/2 (Ier Colloque des études illyriennes, 15-20 septembre 1972), Tiranë, str 125-151.

 

324

 

 

Çabej 1974: Qabej, E.: Die Frage nach dem Entstehungsgebiet der albanischer Sprache. U: ZB X/1, str. 7-32 (nešto izmenjena i dopunjena verzija rada iz 1972).

 

Çabej 1976a: Çabej, E.: Studime etimologjike në fushë të shqipes II. Tiranë 1976.

 

Çabej 1976b: Cabej, E.: Studime Gjuhësore III: Hyrje në historinë e gjuhës shqipe. Fonetika historike etc., Priština.

 

Detschew 1957: Detschew D.: Die thrakschen Sprachreste (Schriften der Balkankommission — Linguistische Abteilung XIV), Wien.

 

Domi 1983: Domi, M.: Problèmes de l'histoire de la formation de la langue albanaise, resultats et tāches. U: Iliria 1, Tiranë, str. 21-38.

 

Duridanov 1968: Duridanov. I.: Die alten Bevölkerungsverhältnisse Makedoniens auf Grund der Toponymie. U: Actes du Premier congrès international des études balkaniques, Sofia, VI str. 773-776.

 

Duridanov 1972/74: Duridanov, I.: Probleme der Ortsnamenforschung und der historischen Geographie der Balkanländer. U: Actes du XI^e congrès international des sciences onomastiques, Sofia 28. VI-4. VII 1972, Sofia 1974, I str. 273-280.

 

Gashi 1976: Gashi, S.: La toponymie antique et la problème de l'autochthonie des Albanais — Résultats et problèmes. U: OJ 6, str. 115-124.

 

Georgiev 1960: Georgiev, V.: Albanisch, Dakisch-mysisch und Rumänisch. Die Herkunft der Albaner. U: LB II. str. 1-19.

 

Gjinari 1972: Gjinari, J.: De la continuation de l'illyrien en albanais. U: Studia Albanica IX/1, str. 173-181.

 

Hahn 1954: Hahn, J. G. von: Albanesische Studien I. Jena.

 

Hamp 1963/66: Hamp. E. P.: The Position of Albanian. U: Ancient Indo-European Dialects (Proceedings of the Conference on Indo-Eurpoean Linguistics, held at the University of California, Los Angeles, April 25-27, 1963), Berkeley and Los Angeles 1966, str. 97-121.

 

Hamp 1966: Hamp, E.P. *Nissia — Niš. U. LB XI, str. 119.

 

IF: Indogermanische Forschungen.

 

Ivić 1958: Ivić,- P.: Die serbokroatischen Dialekte, 's-Gravenhage.

 

Ivić 1985: Ivić. P.: Čemovsko polje and Cijevna. U: IJSLP XXXI-XXXII, str. 211-213.

 

Jireček 1901: Jireček. C.: Die Romanen in den Städten Dalmatiens während des Mittelalters. U: Denkschriften der K. Akademie der Wissenschaften in Wien, Philosophisch-historische Classe. Bd. XLVIII-XLIX, Wien 1901, 1903, 1904.

 

Jokl 1911: JokC N.: Studien zur albanischen Etymologie und Wortildung = Sitzungsberichte der Kaiserlichen Akademie der Wissenschaften, Philosophisch-historische Classe Bd. 168, Wien.

 

Jokl 1923 Jokl. N.: Linguistisch-kulturhistorische Untersuchungen aus dem Eereiche des Albanischen. Berlin/Leipzig.

 

Jokl 1924: Jokl. N.: Albaner — Sprache. U: Reallexikon der Vorgeschishte, hrsgg. von M. Ebert. Berlin. I str. 84-94.

 

Jokl 1932: Jokl. N : Zur Geschichte des alb. Diphthongs -ua- -ue- II. U: IF 50. str. 33 dd.

 

Jokl 1934: Jokl. N.: Zur Ortsnamenkunde Albaniens. U: ZONF X, str. 181-206.

 

Jokl 1934/35: Jokl. N.: Slaven und Albaner. U: Slavia XIII. Prag 1934-35, str. 281-325. 609-645.

 

Kacori 1983: Kacori. Th.: Contribution à l'étude de l'origine des noms ΑΛΒΑΝΟΙ et ΑΛΒΑΝΟΠΟΛΙΣ: LB XXVI/3, str. 37-45.

 

Katičić 1976: Katićić. R.: Ancient Languages of the Balkans I—II. The Hague/Paris 1976.

 

Krahe 1943: Krahe, H.: Indogermanische Sprachwissenschaft.

 

Kristophson 1988: Kristophson, J.: Romanische Elemente im Albanischen. U: ZB 24/1. str. 51-93

 

325

 

 

Lafe 1973: Lafe. E.: Toponymes latino-romains sur le territoire albanais. U: Studia albanica X/1, str. 161-167.

 

LB: Linguistique balkanique — Balkansko ezikoznanie. Sofija.

 

Loma 1991: Loma, A.: Vorslavlsches Substrat in der Toponymie Serbiens. U: Die Welt der Slaven.

 

Markelaj 1961: Markelaj, Gi.: Rassegna di toponomastica albanese. U: Quaderni dell' Istituto di glottologia V, Bologna, str. 31-52.

 

Mayer 1931/32: Mayer, A.: Staroilirske studije. U: Nastavni vjesnik XL/1931-32, Zagreb, str. 27-47.

 

Mayer 1957-59: Mayer, A.: Die Sprache der alten Illyrier I-II (Schriften der Balkankommission 15-16), Wien 1957-59.

 

Meyer 1891: Mayer, G.: Etymologisches Wörterbuch der albanesichen Sprache, Straßurg.

 

Meyer–Lübke 1914: Meyer-Lübke, W : Rumänisch, Romanisch, Albanesisch. U: Mitteilungen des Rumänischen Instituts an der Universität Wien I. Heidelberg str. 1-42.

 

Miklosich 1870-71: Miklosich, F.: Albanesische Forschungen I—III. Wien 1870-1871.

 

Mladenoff 1928: Mladenoff, S.: Albanisch und Thrako-Illyrisch (Kritische Bemerkungen zu einer vermeintlichen Streitfrage) U: Balkan-Archiv IV, str. 181-194.

 

Mon. cart. Jug: Monumenta cartographica Jugoslaviae, Beograd I 1974, II 1977.

 

OJ: Onomastica jugoslavica, Zagreb.

 

Orel 1987: Orel. V. E.: Der indogermanische Akzent im Albanischen U: ZB 23/2. Str. 140-150.

 

Pająkowski 1970: Pająkowski, W., Starożytny Epir i jego mieszkańcy. Poznań.

 

Popović 1958: Popović, I.: Slaven und Albaner in Albanien und Montenegro. Zum Problem der slavisch-albanischen Sprachchronologie. U: ZslPh XXVI. str. 301-324.

 

Popović 1959: Popović. I.: Der albanische Ortsname Vlorë „Vallona". U: Beiträge zur Namenforschung 10, str. 243-246.

 

Popović 1960a: Popović, I.: Geschichte der serbokroatischen Sprache, Wiesbaden.

 

Popović 1960b: Popović, I.: Bemerkungen über die vorslavischen Ortsnamen in Serbien. U: ZfslPh 28, str. 101-114.

 

Rosetti 1978: Rosetti, A.: Istoria limbii romȃne, 2. izd. Bucureşti.

 

Schramm 1981: Schram, G.: Eroberer und Eingesessene. Geographische Lehnnamen als Zeugen der Geschichte Südosteuropas im ersten Jahrtausend n. Chr., Stuttgart.

 

Schramm 1986: Schramm, G.: Frühe Schiskslae der Rumänen II. U: ZB XXII/1, str. 104-125.

 

Skok 1924: Skok. P.: Slave et albanais U: Arhiv II. str. 107-126.

 

Skok 1931: Skok, P.: Beiträge zur thrakisch-illyrischen Ortsnamenkunde. U: ZONF 7, str. 34-55 i 160-162.

 

Skok 1934: Skok, P.: Zum Balkanlatein IV. U: Zeitschrift für romanische Philologie LIV. str. 176-215 i 424-499.

 

Solta 1980: Solta, G. R.: Einführung in die Balkanlinguistik, mit besonderer Berücksichtigung des Substrats und des Balkanlateinischen, Darmstadt.

 

Stadtmüller 1942/1966: Forschungen zur albanischen Frühgeschichte 1. izdanje u: Archivum Europae centro-orientalis 7 (1941) 1-4, Budapest 1941, str. 1-196. 2. prošireno izdanje Wiesbaden 1966 (Albanische Forschungen 2).

 

Stanislav 1948: Stanislav, J.: Slovenský juh v stredoveku I-II, Turciansky Sv. Martin.

 

326

 

 

Svoboda 1964: Svoboda. J.: Staročeská osobní jména a naše přijmení, Praha.

 

Šufllay 1924: Šufflay, M. Städte und Burgen Albaniens, hauptsächlich während des Mittelalters, Wien-Leipzig.

 

Vasmer 1921: Vasmer. M.: Studien zur albanesischen Wortforschung. U: Acta et commentationes Universitatis Dorpatensis 1/1, Dorpat, str. 1-71.

 

Vasmer 1971: Vasmer. M.: Schriften zur slavischen Altertumskunde und Namenkunde I—II. Berlin/Wiesbaden 1971.

 

Weigand 1927: Weigand, G.: Sind die Albaner die Nachkommen der Illyrier oder der Thraker? U: Balkan-Archiv 3. str. 227-251. ZB: Zeitschrift für Balkanologie.

 

Zeitler 1978. Zeitler, W.: Das lateinsiche Erbe im Albanischen und die älteren Wohnsitze der Albaner — zur Methode und zum gegenwärtigen Stand der Forschung. U: ZB XIV, str. 200-207.

 

ZONF: Zeitschrift für Ortsnamenforschung.

 

ZslPh: Zeitschrift für slavische Philologie.