Карановац са једним новијим писменим спомеником; Жича са своим старинама; Студеница са своим старинама и остало.
Колико смо прошли паланака и паланчица наше кнежевине, учини нам се, да лепшег и краснијег тржишта— пијаце — нема од карановачког. Као да је се сав дух и појезија човекова у ово месташце слегао, кои измисли и одреди овакво тржиште овој нашој, у свему доста, напредној, а у млогоме прекора заслужујућој паланчици. Није нам драго, што и из наше најновије старинице морамо навести препис дукумента, кои такође прекорева становнике, а у чему незна се управо. Што се нас тиче, морамо рећи, да нас је одвећ немило потресао случај, кад смо видели сељака проста, из студеничког среза, са половином носа. Причају и говоре, зли језицц, да се догађају такве прилике и у срезу карановачком, што није за веровање. Писмено то ево шта каже од речи, до речи:
''№ 545.
Љубезни кметови и народе Подибарски и Карановачки, у нахији Пожешској!
Желећи, предјел положити злима и непоредцима, кои су ове две године у капетанији Подибарској, а и у варошима, Карановцу произишли, постављам вам капетаном речене капетаније и вароши Петра Лазаревића, о коме сам дознао, да је и вама повољан и од кога се надам, да не само он неће у зла газити, но да ће и вас све свеколике од таква чувати, правога бранећи, а кривога казни предавајући.
Препоручујем вам, да признате реченог Петра Лазаревића за капетана вашег и да му, као таковоме, дајете свако почитаније и послушни будете, извршавајући налоге његове, кои би се к добру вашем клопили, и владајући се по савјетима његовим, које би вам за добро ваше давао. Свиколици настојте с њим заједно, да се забораве зла, која су се међу вама догађала, и да изчезну грозна преступлhнија, која су неки од вас починили с намерења вашег и бившег вам капетана. Будући да он сада к вама долази, неимајући у преправности ничега, чим би се могао обдржавати; то ћете сами видити, да је нуждно снабдјети га с различним кућним потребама. Он ће пребивати у Карановцу у кући Перуничићевој.
Ваш
У Крагујевцу. благонаклони
2. Марта 1831 год. Милош Обреновић.
књаз србски.
Написано је на страшно хрђавој жутој - пенџерлији - хартији, печат је већ помињати са натписом около: ''Милош Обреновић. књаз сербски'', добро сачуван.
На нашем малом коњчићу, дорини, кои нас поштено, и како пристои шумадинском кљусету, пренесе по толиким стенама и врлетима највишијих и каменитијих планина по Правој Србији и Турској; ми смо до зла бога уморни, из Карановца, до у Жичу стигли за 20. минута, а први пут са нашим другом у околном путовању ваљаним србином А. А. подпоручиком, дошли смо за добар час, доброг пешачког хода. У два маха дакле, ми смо се навраћали највећој светињи и некадашњој дивоти и красоти српској, и за пуна два дана непрестане муке и патње једва смо успели да снимимо цео натпис под кулом жичином. Снимак наш и мука није нам узалудна била; јер се он у млогоме разликује и од снимљеног надписа Вуића и Магарашевића и пок. Шафарика*) и других.
*) Види Pamatky Drev. pis.. Jihosl. Jos. Safarik u Prahu 1851 Путешест ; Јоакима Вуича. Fr. Miklosich Monumenta Serbica Viennae 1858. Љетопис српски за 1828 год. III свеска.
Као што смо још једном казали, старине по кнежевини ми смо тек мимогред прегледали и већ описиване другима, тек само овлаш описали и то оне у коима се наши снимци разликују од осталих снимака; па баш зато и држимо: да их ваља што пре и тачније напечатати. Жича, или боље и правилније да кажемо, неподигпуте и не обновљене свете њене урвине, још лежи, и ако не сва, у развалинама и урвинама. Она је на прекрасној месности, којом се одликују све задужбине наших Неманића. Покрај западне и сјеверо-западне стране њене протиче речица Кружевица, која извире из Столова, а улива се у Ибар, или тако звану Баранску реку, за 1/4 часа ниже Жиче. Од јужне и истоко-јужне стране протичу млоги извори, а од јужне за 1/4 часа протиче и вечно жубори страховити планински Ибар или стара Баранска река. За 2 часа преко Ибра, а у селу Канареви познају се још и данас трагови од велике и богате бивше паланке, веле, Јанока, у коме су пре 3. год. ископали 5. прегршти старих срп. новаца и других ствари, са једним сребрним прстеном са натписом старим.
Од овог 2. часа југу, стоје још и данас урвине, веле, Маглича града са своих 9. кула, костурницом, траговима моста на Ибру бившег и т.д. као и место бившег сената, веле разбојничког и т.д. Сва је Жича негда била ограђена високим и дебелим зидом, кои градом зову, а на овоме подизале су се огромне полукружне, неправилно четвороуголне куле, и т.д. од коих се и данас познају трагови, а нарочито од западне. У простору жичиног атара, или синора, било је млого мањих црквица, од коих се трагови и данас познају од њих 6. св. Аранђела, Петра, Николе, Илије и Недеље.
Прекрасну високораван жичину окружавају дивне и прекрасне планине и то: јужно Столови и Кобасица; од запада Триглав; од сјевера Вујан иза Карановца, а од истока Котленик, удаљене за 3. а које и по 5. часова хода. Жича је негда, веле имала 12. кубета једнаких, која су означавала 12. апостола, са огромним на среди, које је означавало гос: нашег Ис. Хр. и 7. веле, врата, од коих су отворена сада 4. а троја су зазидана. На западном крају њеном подиже се сада само до 11. хвати висока, а некада 25. кула, која је у себи садржавала царску породицу, или, по нашим изразима, краљевску, у време крунисавања наших краљева, кои су се у Жичи крунисали. Из куле је се пролазило кроз двоја врата и два одвојена ходника, па се преко целе препрате и мушке цркве улазило у главну цркву при крунисавању. Десним пролазом пролазио је краљ, а левим госпођа краљица; те су се пред дверима састајали. Испод куле улази се у огромну препрату, која још и данашњег дана лежи у урвинама, а из ове у женску, па у мушку цркву покри вену. Покрај женске стои, са страна, по једна округласта црквица сјеверна и јужна, над коима су кубети. Ове црквице управо се свршавају онде, одакле настаје мушка. Иза ових су врата, па певнице мушке цркве, сачињавајуће пречаге крстообразности главне, у целом здању. Иза певница, а до олтара, биле су још по једна црквица са страна, над коима су била кубета као и на онима покрај женске цркве, а иза ових биле су спрам олтара још по две црквице, а други веле скривнице, просхомидије и остало, такође са поједним кубетом; али је то, на велику нашу општу несрећу и жалост, при тобожњем садањем подизању Жиче, све порушено и покварено.
Тако је се из просхомидије, покрај олтарне леве црквице, -ишло у леву певницу главне цркве, а сада је то затворено и зазидано. Зашто је ово овако учињено, и зашто је наша влада допустила: да се, по ћејфовима и вољама појединих, наши најстарији и најдрагоценијн споменици руше, утамањују и преправљају како се хоће, ми незнамо ? Тако исто незнамо, да л' би иједна власт и једна држава на свету ово и овако допустила да се ради. Кад се није хтело, или могло, да се уради по ономе што је се затекло; зашто је се рушило то што је остало од дивљих чорда азиских, и зашто да потомци; у место величанствених, дивних, преузвишених и непостижних урвина, своје прве светиње, која опомиње на огромну прошлост, види тек обичну цркву, којој се незна ни крај ни почетак, која више личи на чедо доба таме, мрака, и варварства, него на тело славе и напретка српског?
Можда ће се млогима учинити чудноват овај навод, а нарочито кои видеше Жичу у Таковцу календару за 1867 год. али свс те уверавамо: да је тамо Жича направљена прекрасно на хартији; али је Жича монастир, код Карацовца, нагрђена грдно и наказана, до зла бога. Наставак и накаламак кубета, као и у Студеници, није ништа друго: до разцветани рак, болест, на прекрасном, њежном, дивном и прелепом телу прве лепотице у свету 16. год. девојке. А ко незна шта јо то рак и каква болест, кажемо му, да је то непрестано растење, тако да назовемо дивљег меса, разпадање и т.д. ма на ком месту човечијег тела, и то разстење без икакве изгледине, или форме, опредељене. Кнежевина Србија, ако није хтела, није могла, или умела, оправити своју прву задужбину, садањи њен нараштај није имао никаква права, кварити је, рушити, петљати и којешта правити од ње. Он је дужан био оставити је онаквом, какву је застао од варвара и дивљака, па нева је потомци, или таквом гледају, или како ваља и треба, подигпу. Шта значи од слаба и болешљикава човека, у место да га излечимо, као што треба, одсецати, ноге руке, нос и т.д. па трошећи ово, развијати му трбушину, или што друго, да остане на поругу света? Млоги су писали по новинама: да су са другим мислима и осећаима ишли далекочувеној, још из старине, Жичи, других били кад су је видели и враћали се. То у самој ствари и јест тако, само код нас другчије.
Људи, кои су ишли са убеђењама, по поправци Жиче, да ћа бог зна шта видети; враћали су се тако рећи разуображени, а у нас је у место тога била срдња и љутња. Само брљање, мазање, замазивање и кречење наших дивних прастарих и никад небивших умазаних олепљених - омалтерисаних - и окречених споменика, преставља више азиску џамију и мошеју, но српску задужбину, наших краљева и царева, кои их остављаше неокречењима: да им се види скупоћа грађива и дивна израда. Мухамеданизам лепи, замазује и кречи своје мошеје и џамије; да му се не види унутрашња ништавилост и слабост, као што му је сама вера. Само ово рекосмо одвраћа човека од светиње; а камо ли кад је још она нагрђена и осакаћена?
Дуго и дуго стајали смо савршено пренеражени и изненађени код Жиче, гледајући је са свију страна забленуто; дуго и дуго врзле су се млоге мисли по глави нашој, док напослетву, старина, ојађена светиња, стање наше бивше и садање, није омекшало болно срце; док није уталожила се бура, а немоћност и ненадежност поправити покварено, пустило верног друга свога, а свега ојађеног, врелу крупну сузицу. Жича је ту, стање наше ту, немоћ ту, прошлост ту и ваљало је само клекнути, те се помолити вишњој сили: да се ово више незбуде, е да се више никада и ни на једној српској старини недогоди.
Осећаје прекратите хладне и студене, праве егоитске, и светских наслада, креатуре, коима стајаше све и сва до стомака и као што се каже обојака т.ј. одела и насладе. Вечерња је се почела и свршила тако рећи пре почетка т.ј. ње управо није ни било, а само је се промрмљало нешто мало и то ваљда не целог оченаша. Гледало је се више на састанке у прекрасним шумицама; но на оно зашто је се позвано и чему је се определено. Од преживописиваног живописа прастарог, виде се трагови, овог последњег, из доба у коме тешко стењаше српски мученик под лукавом и змијском руком лукавих ситних и џебравих азиата Османлија, као и тешком челичном снажном руком одпавшег од свог брата, народа, народности и вере, брата или боље небрата, потурчене утворе српства и Срба.
У самој разореној и у урвинама препрати, а са источне стране куле, познају се трагови, од остатака светаца разних, кои су били живописани алфреско. Јужни са сјеверним зидом сасвим су опали, а источни је новом поправком сав изкварен; те се на њима невиди ни гласа ни трага од живописа. У колдико се може познати, била је слика св. Богородице израђена доста хрђаво. У женској, и мушкој цркви, као и оним побочним црквицама, које где познају се такође трагови живописа; али као што смо рекли из доба турског. Што се нека вештина особеност, и старина овима приписује у Гласнику 21. од нашег вештака г. Тодоровића; ми се само можемо дивити и чудити томе. Неразумемо ту ствар: да вештак невиди ругобе нашег живописа из турског доба, нарочито, као научењак спрам онога што је негда било. Црква је била 3. па и 4. пута преживописивана. Од последњег стоје остатци, у јужној црквици, спрам прозора с десне стране. Преставља се како 5. лица у свештеничком оделу носе једну труњу, а једва познавајућим се белим па пожутелвм писменима чита се ово:
íåñîóòü ìîmè ñò ”ãî Ñòåôàíà íå избр.
¿åðåí избр. 2. врстица: è ïîïîâ è äàêîíû
Са источне стране прозора стои млади цар у црвено-рујном Неманићском оделу, а до њега патриарх у белој одежди, са плавнм крстовима, изшараној, даље млого свештенство и друга лица, која су сва црвеникасто-риђасте браде, косе и бркова. Више њих пише:
öàðü è ïàòðè"ðõü è íá ”ü záîðü 2. вр.
èñõîäèòü ïðhìî ìîmè ñò ”ãî Ñòåôàíà
а цар и патриар почиње тек од Душана. У самим вратима, водећим у препрату разорену, стои, на левој страни, живописана, или уписана мложина голог народа, свију полова и узраста. Цео тај сбор гоне и свесрдно увлаче на силу у цркву, у овој познају се трагови, да га миропомазују и као кршћавају. Ово ће по свој прилици бити слика из живота Немањиног и сина му правовенчанога, у које доба, мора бити, да су на силу нагонили народ да прими православље и да се одриче разне јереси.
На вратима водећим из куле у препрату, стоје двоица у црвено-рујном Неманићском царском оделу, са крунама округластим са наушњацима, као и у свију Неманића; у обоице су дреје изшаране белим колутавима у коима су, у црвено-рујном пољу, двоглави бели орлови, у место других шара, а по где где познају се трагови од плавих огњила. Познају се трагови да су у место белих били и црвено-рујни орлови.
Први је Стефан Правовенчани, са округлим — татарско-турским — лицем и за чудо црном брадом и косом, а други је син му: ''êðàëü Ðàäîñëàâü''. Но нетреба се овом турско-татарском и једином међу 130. виђених лица правовенчаног, лицу чудити; кад се опази: да су ово доцнији и из турског доба поправљани ликови ових владаоца. То се одма даје видити на остатцима старијег живописа двојног, а по где где и тројног; на слици, нстог једва познавајућој се од црвено-риђе браде, дугих образи и т.д.
Више краљева је св. Б"ца на престолу такође из новијег доба, грубо и невешто израђена; а ниже ње је слика, доласка краља у Жичу где га св. Сава са свештенством дочекује. Војводе а свита краљева, имају ћурдије, као и дреје до земље, са разрезаним рукавима, или тако званим чевкенима и т.д. Сад прелазимо, па повељу издату овом монастиру, а уписану у овој кули, скоро за 2 1/4 хвата висине, до последних дољних писмена, у њеном јужном и сјеверном дувару. На једној и другој страни натписи ови састоје се из по 25. врста дужих од 1 1/2 хвата.
Колико се нама чини рекли би: да је наново повлачено доцније мастилом по прастарим писменима, а и ово повлачење учињено је тако рећи вајкада. Особито се види то: што су млога писмена другчије, но што је требало премазана и од првобитних других направљена друга сасвим новија, но не друга. Ово се неодноси на најновију поправку по где где и на повлачење перорезом и плајвазом по траговима писмена старих оних лица, која мишљаху да ће тако лакше овај натпис прочитати. Са сјеверне је стране овај натпис:
Æ Ñåìuæå ïðhñâhòîìu õðàìu ñïàñà íàøåãî è Ãñà õ Ãà ïîíåèñèîâhäèìhè ìë Ãñòè åæå ñòâîðè w íàñü Ñòåôàíü
ïî áæè Ãåè ìë Ãñòè âhíüYàíè êðàëü âñå ñðüáñêè~
1. vrsta
zåìëå äèwêëèòè~ è òðàâuíè~ è äàëüìàöè~ è zàõëüì~ è ñü ïðhâüzëuáëåíèìü ìè ñèíîìü Ðàäîñëàâîìü, ïî áîæèåè
ì Ãëñòè íàìhñòüíêü ìè ïðèíîñèâh òâî" w òâîèõü âüìëüáèuþ ïàìåòü íàþ äàðü ñï Ãñu íàøìu ¿ Ãñu õ Ãu öàðu è åãî ñòà Ããî ïðîðîêà ïðhäüYå êðüñòèòåëà èw Ãêèà, äåñíèöåþ æå âüzëîæè íà âðäõü æèæäèò Ãëà è êðüñòè è w ãëàâè ïðhäüYåâè è î ìîmü ìè âñhõ ñâåòèõü àï Ãëü ïðîðîêü ìuYåíèêü ñò Ãëü ïðhäáèíõú èêîíàìè ñòû Ãõü wáðàzü è ñúñîäè zëàòèìè è ñðåáðüíèìè, è ðèfíäàìè äîâëúíî è zàâhñí è ïîêðîâè ñò Ãìè è ðèzàìè Yüñíèìè ñò Ãèìè ~âàíãåëè è êíèãàìè ìíîãàìè è íèhìè ïðàâäàìè "æå áûøà íà ïðîñâàmåí¿å ñï Ãñq íàøåìq ¿ñ Ãq õñ Ãq è íà êðüìu è íà wähíèå ñëqæåmèìü ñòîì Ãq õðàìq ñåìq¦ ñåëî òàëäüñêî è ñü ðàòèíîâü è ñü zàêëîïèòîâü, ëuêîâü, òîïîëüíèöà ñü âîþøîìè, ðèäáèöà è ñü âñhìè wáðüøüìè è ñü áðhíîâü, æèYà ñî áàòíèìü, ðèáèYè è ñü öðüíîâü ðhêîìü, òëüñòî áðäî ñü ðàøüêèìü ähëîì èñmèòàðèíîâü, ïhøYàíèöà âñà ñ ïhYàíîìü, áqêîâèöà, ãðàõîâèöà âñà, ñâèíüöè, ãðàäYàíèöà, ðàäè~âî, êíàðåâî, Yðüíàâåñú, ñhðYîâü, áðhñòíèöà ñú òðüãîìü, ñâèáíèöà ñú wêðqãëîìü, áîáîëå ñú YåYíèîìü ¿ êîYàíèöà ñú ïuïàâíèìè.
Îó qëöèíü ñåëঠäîëúíàâüñú, áîðêú, ãíèëà, äîáðèí", âèòàõîâî, à q õâîñòèh ñåëঠïåêü ñü zàñåëè~ìü ñè Yðüíèâðõ, ñòëüïåzè, òðháîâèòèêû, ãîðàæüäàâüñú íàêëúáüñú ñú Yåëïåêèíè ñü ëîáëàíè ëþòîãëàâû ñú ãðàäîìü, à u zàòîíh ñåëè¦ öðíüYà „ñü zàñåëí~ìü, wâh èâàíè ñú zàñåëí~ìü, zàìYàíh ñú zàñåëí~ìü, äîóáîâî ãðàíh è âñà ñèh ñåëà ñú zàñåëí"àìû ñè, è ñå q zåòh ñåëঠòðháîëå, ïëàâíèöà, u ãîðñêîîè æqïh ãîëèYü¦ à ñå ïëàíåíà, ñïîíèõüíàzäðè, "àâîðíè~ ñú ëqêàâèöàìà, q õâîñòíh ñäàíà ïîëh ñü òìà ñâhìè ãâîzüäîì íàä áðhzíèöàìè æåëüèíü, à zèìíå ïàøå wäú áðhzäèå äîëq íèzü ñqòhñêq ñú âñhìè ïàøàìè "êîðå ïðhåìëå öðêîâèà ìåäà, ñú âñhìè ïàøàìè ¹zèìíèìè è ëhòíèìè, à ïî îíî ñðhíh âîòëhíèêà † à ñå âëàñè Yòî ñìî äàëè ñhè öðüêâè èìåíà ñè ñqòü¦ Ãðüäü, êíåzü è zú ähòèþ, ðàäîòà, âëüêîñàâëü, òèõîìèëü, ñòàíèìèðü, âîèõüí", äðàãîøàíü, íhãîñëàâü, zëèí", ìèðîøü, áðà~íü, íhãqøü, íhãîòà ñûíà, ðàäîìèðü, äðàãàíü, áðàòèíü, âîèëî, äðüæèí", ïîYåìèëü, áàòèíüà, áðàòìèðü, äðàãqøü, êqìàíü, ìèëîáðàòü, äðàãqøü, äðàãîñëàâü, ìuæèëî, òèõîYü, äðàãîìèðü, äðàãqøü, êqìàíü, ìèëîáðàòü, äðàãqøü, äðàãîñëàâü, êðàí", ðåäèëî, äðàãà, ãðüêîñëàâü, äðàãqøü, ïîëèãðàäü, ðàäèøü, òèõîìèðü, òúmà ìu è ñú ähòèþ, zëàòà, ñòàíü, äðàãèü, ïîïü ìèêü, äîáèí", áåðèëî è ñú ähòèþ, ãîñòèíü, ðàäü, ãîñòèìèðà ñú ìàòåðåþ, YqYü, êqìàíü, áðàòîñëàâà, áqYëèhãü, âhëíî, áðàòåíü, áðàòîñëàâü, äîáðèñü, ëhâü, äðàãîìèðü, ñòðàøèíü (èëè ñòðàøíèü), òuäîðü, òèõîìèðü, áqíèëî, áðà", ãîñòèëî, âîèìèðü, áîæà", òuðí"àêú, ïðhäèìèðü, áqYü, êðàñèìèðü, áðàòèëî, áqäèñëàâü, òèõîñëàâü, ìðüãåë", ðàäqøü, êqïëhíü, áðàòàíü, áqíü, ïðîäàíü, âîèõüíà, áðàòèõüíà, ãàòèøà, èëèà, áqêîðü, ðàäü, áðàòèõüíà, áàëà, ñðàöèíü, õðåë", ìèëüöü, äîáðîìèðü, ñèíà êëàäà, äåñèëà, äîáðîñëàâü, òåøåìèðü, áqäèíü, áîæèöà, ãåëà, ðàäuøü, êuíü, áqêîðü, ðàäü, âëàäü, ñòàíü, ïîíhãü, ðqãü, ãðüäàøü, zëàòàíü, äðàãqòü, âëüêñàíü, áîãäàíü, áðàòîñëàâü, áhãîòà ñú ähèþ, òîëhêü, äðàãqíü, ëþáîòà, êuëèíü, âåëèìèðü, êðåzòhíü, òqäîðü, áqêîðü, íàíîòà, ñèíàíhãü, áðàòhøà, áåðèñëàâü, ïðüâîñëàâü, ñí¿àíü, ìèöêàòü, Yðíîìîuæü, ïðàâèêëà, äðàãîìèð, äðàãîñëàâü, âîèõüíà, ãqãîòà, âuåñèíü, ñêîðîìèðü, ãðüäàíü, ïðqæèíü, âîèñëàâü, äîäà, ðàäîòà, âåëèìèð, ïîâðüæåíü, âîèñëàâü, áåðèëî, ìèðîøü, âåëhíü, ñðàøYêàíü, äå", äèíà, áhãîòà, ãîñòèëî, Yðüíhãà, ãðüãqðü, áîãäàíü, ñòàíü, äåñèìèðü, ähøàíü, ïëhíü, âðàòèøà, ähäîìü, uäîâèöà, äðàãuøà, ëàíãuíü è ñú ìàòåðíþ, ãðèïîíü, Yðüíîòà, ñòàíü, øàðáàíü, áîèíhãü, áhëîòà, âîèëà, ìèíü, ñëàâêî, ãîñòèëî, íhæà, ïðîäàíü, áqíü, ähäü, äðàãqøü, ãuí", âðàòèìèðü, âëhêîñëàâü, ãîñòèìèðü, êuäèøà, ïðhäèõí", áqíü, òðuñhíü, íåðàäü, ñèíüãuðü, äðàãqøü, è ñè~æqïå ïðèëîæèõüìî ïîäú wáëàñòü ñè~ öðüêâè¦ Êðuøèëüíèöu, ìîðàâq, áîðüYü, ëåïåíèöh wáh, áhëèöè, ëhâüYü, ëuãîìü, ðàñèíà, ~õîøàíèöà è âñå õðàëüñòâîìè Yòî ï”ðèëàãà ñè~è öðüêâè ñèìü, äà íåìà ïðîòîïîïà äâîðüñêè íèêî~ðå wáëàñòè íü Yòî äîõîäè, èëè w ïîïîâ, èëè w âëàõü, èëè zåìëè, à è ïîïîâñêà áèðü, Yòî äîõîäè w ïîïîâü ïîëîâèíà äà ñå uzèìà ñè~è öðüêâè è äà ñå íåïîzèâà àðõè~ïèñêuïîâü Yë Ãúâêú êðàëþ áåzú êðàëhâå ïåYàòè, íü àêî íhêîìu Yèìü äëüæüíü, àðõèåï Ãïâü—т. ј. àðõèåïèñêqïîâ— Yëúâåêú, äà ãà ïîzèâà ñú êðàëüåâîì ïåYàòè íü êðàëþ äà íå ïîèäå ïî ïåYàòè òî òuzè äà ñå uñïðþ ïðhäü êðàëåâu ðîòu è äà ~ u ñuäu àðõè~ï Ãïâú Yëúâåêú. Ñå áh. àmå ñå ïîzîâå êðàëåâü Yëúâåêú, àðõèåïèñêîïu è äà åñòh’’.
—На јужној, или десној страни, такође у 25. врстица као и првог
У колико се наш снимак разликује од осталих, пазливи читалац лако ће видети, а у старинама једна једита речица, једно једито писмо, другчије схваћено и опажено, млого и млого чини. Свакојако није сувишно да и овај натпис уђе у наш сборник.
Студеница. Ко је читао г. Каница ''Византиски споменици по Србији'' ваљало би му признати: да се више ништа нема и неможе рећи о нашим старинама, до оно што је он казао. По њиме се повео
и наш вредни и млади лекар г. Владан Ђорђевић у своим ''Путничким цртама'' те је и он потврдио све оно, што је г. Каниц, навео, додавајући само још нешто више: да су неке слике на камену узете још из римског доба; да су римске, па ту самопрешивене, налепљене и додане.*)
*) Види њег. Пут: пр.стр.45. ''А у пољу на камену изрезан је испупчено Христос на престолу с два анђела како се моле. Коло им је око главе са акантус лишћем у округ попуњено. Ова испупчина слика — рељеф— једна је једина у Србији на којој су и прилике — фигуре — и види се да је она са које старије грађевине.*
Све што је на свима нашим, а незнамо по г. Каницу зашто ''византиским — као и по чему је ''Ариље најстарије,'' — споменицима''; по истоме је: или византиско, или романско, или арапско, а час чак и персиско и т.д.? Главна је ствар да нигде и ничега српског нема. Сваки изрезан листић, свака шара, сваки украс, свака слика, свака резотина, удубљотина, изпученост, угнутост и т.д.; све је то свију и свакога народа, само не Срба и српско; па не и славенско, у смислу данашњих славенских, а некада српских племена и народа. Народи ови од своих 100. милиуна душа, старином први и најстарији у Европи, нису ништа своје ни имали нити имају, ни могу имати, и све што је некада њихово било и звало се; све је то, по поменутом г. Каницу, туђе, украдено, усвојено, примљено, превучено и т.д.
Неслажемо се, као у свему са г. Каницом и његовим присталицама, тако ни о садањем крову студеничком од ћерамиде, као тобож да је такав од искони био, а тако исто ни да никада других на нашим старим храмовима није нибило, до оловних и т.д. Ех како се заборавља:
''Ударићу темељ од олова, Покри ћу је жеженијем златом,
Па ћу цркви саградити платна, Поднизати дробнијем бисером,
Сагради ћу од сребра бијела, Попунити драгијем каменом''.
и то у доба пада и пропасти српске, кад и са престолницама нисмо обезбеђени; него се сељакамо, бегамо и узмичемо чак из Призрена у Крушевац и из овог даље и т.д. А са шта се таки кров по песми у то доба ненаправи, каже: нам иста песма
''Вала кнеже на бесједи твојој! Обори ћу цркву Раваницу,
Што ти хоћеш задужбину Ископа ће темељ од олова,
градит, Слијева ће у топе ђулове,
Време није, нити може бити; Те ће наше разбијат' градове,
Узми, кнеже, књиге старо- И цркви ће разтурити платна,
славне, Слијева ће на ате рахтове;
Те ти гледај, што нам књиге Хоће цркви покров разтурити,
кажу: Кадунама ковати ђердане;
Настало је пошљедне вријеме, Са цркве ће бисер разнизати,
Хоће Турци царство преузети, Кадунама поднизат' ђердане;
Хоће Турци брзо царовати, Повади ће то драго камење,
Обори ће наше задужбине, Удара т' га сабљам у балчаке,
Обори ће наше монастире, И кадама у златно прстење.'' **)
**) Види нар. пес. В. Кар. стр. 200 и 201.
Ми смо још једном рекли: да се у старинама нашим у кнежевини не ћемо упуштати у подробне описе, остављајући то старинама у правој, или краљевској и царској Србији. Тако исто не ћемо се бавити ни о нашем путу од Барановца до Студенице, ни о његовим, по г. Владану, нечувении тегобама, и ако, по највећем пљуску и ноћи, залутавши мал се не скрхасмо са нашим другом Л. А: и пандуром, у једну ужасну и дубоку провалију. Била је већ превалила поноћ кад смо стигли у Студеницу, сабор беше и да се недеси г. капетан са Рашке; ми, окисли, озебли и уморни, пропадосмо без преноћишта. На путу мал не сломисмо врат, а у монастиру задуж. наших краљева и царева, мал не погибосмо од зиме, без преноћишта. Добро рече г. А: ''Ви прођосте Турску па не погибосте, а у Србији мал не сломисте врат, са мном и оним човеком''
Ђаково планина није тако страшна, као што се описује, а и пут је спрам оних у бив: царевини и краљевини Србији, а садањој османској империји, предобар и што но се каже: раван као длан. Тако исто није нам од потребе напомињати прекрасан положај од Карановца па до Студенице, а као мимогред рећи ћемо, што смо и више напоменули: да смо у механџије, код трагова од развалина бив: веле, паланке Јанока, видели српску пару цара Стефана. Она је од изкопаних оних 5 прегршти, све самих оваквих парица. Међу овима је нађен и велики сребрн прстен, са надписом около, кои је и данас у неког Стевана Радовановића у Чибутковици селу близу Карановца. Ово само с тога напомињемо, да би друшство, преко власти, добавило тај прстеп и колико је могуће од тих старих новаца. Поменути је механџија причао све то г. капетану рашком пред нама.
- Тек сутра дан, кад смо се подигли, видели смо и прекрасну околину дивне Студенице и њу саму. Сва околина састои се из дивних и прекрасних, доста шиљатих и оштрих, планиница, на коима стоје мале и сиромашне кућице села: Студенице, Засада, Боровца и т.д. Више њих, по врховима, као катарке на лађама, стоје сухи прастари борови, до коих се гурају млади и зелени, ама крџави и слабачки. Стари дижу се у небо своим висинама и огромноћама, престављајући ваљда и доба наших дивних и непостижних предака, а мали, истина зелени и још растући и живећи, чепају се испод њих, немогавши им се ни издалека сравнити и упоредити. Густина, слабост, несложност, завист, себичност, изтуривањем и суљањем свију, да су први, чине их још незнатнијим и слабијим спрам дивне и величанствене огромноће предака њихових, кои и, као мртви, одржаше се у свој својој висини и слави, на врху величија и величанства, и то сви скупа, не сметајући један другоме и неунижавајући један другога.
Само је омладина, на сјеверно-источној страни, и подмладак ове старине, у неколико успела, да се примиче своим праочевима, дјејствујући и радећи скупа и уједно; ама узалуд је све, крџава и тужна јужна, источна и западна страна, стење под тешким притиском своје зависти, глупости, слабости и нејачи. С тога се, са сваким минутом, остатци њени, са голик стена, у крвавим сузама, руше, и строваљују у лађану и вечно шумећу Студеницу, која им сузе носи од извора свога, близу плота, па све до утока у Баранску реку или Ибар, а овај у Црну, или српску Мораву, из које се састају са сузама браће своје донетим Бинчом, или правом српском, Моравом. Из ове иду даље тихим Дунавом до Црног, Азовског и Белог Мора у коима, састављајући се са сузама остале браће из других крајева српских, састављају општи вапај и пакао и чекају страшна, а праведна суда, над онима, кои их гоне да страдају и пропадају.
— Дуго смо и дуго обилазили око града т.ј. ограде монастира изнутра и споља, тражећи остатк,е старине; ама бадава, све је то утамањено, упропашћено и сатрвено. Често би нас у нашим мислима и послу прекидала саборска светина, у којој доста беше онога, што се хвала богу, неналази не само у другим, него ни у једним крајевима српским. Неколико екземплара, без носа и у ранама од сифилиса, обојег пола, чине одвратним и светину и околину, које се све неслаже ни са светином, ни са овим дивним и прекрасним народом српским. Туђа поганштина и уљезина у српску светињу н народ, вапају и позивају и владу и све патриоте наше, а нарочито лекаре: да што скорије притеку у помоћ овоме јадном и добром народу, кои страда не са себе и сиротиње, по извештају неке г. доктора; но са туђинске погане уљезштине, која га још од доба пропасти патриаршије српске гони и мучи. Кад се свуда и по свима крајевима чини све и сва, онда пренебрећа овај крај, кои и млого даје, и најмање узима —јер има само 2. школе — од бога је грехота, а од људи зазор и срамота. Обазримо се једном и на бога и душу; те помозимо овима, да се опросте туђе хрђе, а онима у ужичком и подринском окр. своје падајуће болести, која је толико успела: да се налазе седа од неколико стотине душа у коима већина има ту болест. Ово је само сљедство наше изнемоглости, старости и слабости, од силног и огромног рада и тековине за друге, наше варварске бив. господаре азиате.
— Негледајући на саборско весеље, парничише се непрестано, а нарочито око препрошавања. Mеђу осталима нека баба Недеља подигла беше две парнице, противу две девојке и два момка. Парница јој је сва у томе: што јој је син просио девојке, изпросио, оне се препросиле — обичан обичај овде — за друге, а њега остављају. Баба Недеља стављала им је рачуне ужасне, те тако иде вечна распра још и по удаи и венчању. За добре и поштене девојке, таква је јагма: да је заиста ни у једном крају српском нема, што показује карактер српског народа. Света је било одвећ мало, па и оно што је дошло из краљевске и царске Србије, ново-пазарске, пећске и вучитрнске нахије, да се поклони и помоли своме краљу, због примања хрђавог, или боље гоњења; не ће више никад доћи. Лепо један рече: ''Оче! Св. краљу моме доћи ћу и поклонићу се, а да ми бог да, да те више невидим никада.'' Можемо поуздано рећи: да ће наша Студеница са св. краљем, скоро, ако јој се не притече у помоћ, ако не пропасти, а оно опустети и светина ће доћи само те се поклонити своме св. краљу, бегајући од задужбине његовог светог оца.
На. западној страни, више добрих и богатих ћелија, подижу се остатци од бивше прастаре куле, која се над кровом ћелисккм узвишава. Сада она служи за звонару, а да ли је и у стајрини то била незнамо. До места, са кога се звони, ваља прећи преко 61. дрвеног степена. Звона су све саме задужбине и од тих је једно приложио прота београдски 1833. год: пок. Милосав Михајловић, а два друга исте год. парохиани овог монастира. Од оне куле, веле, да је више од половине срушено, и у старини, по њој су биле све саме цркве, што се још и данас познаје, по остатцима просхомидија, часних трпеза, живописа светаца и т.д. Нама се чини, како није било из ње никуда изласка, до у простаре ћелије, и то чак у најдољне, да је, кула ова, служила за прошетњу и молитву заточеницима, а не звонару, као што држи г. Каниц.
Међу помеnутим је црква св. Аранђела Михаила, до које се долази прешав преко 51. степена, а она је сва у своду. Тек више ње, још преко 10. степена, долази се до звона, која су због разорене куле даском покривена, Пошто је кров дрвен и нешто узвишенији од зидина кулиних, између њега и зидова стои повисок отворен простор, са ког се види дивна и прекрасна околина студеничка. Одма на сјеверу подиже се прекрасно узвишено округло, а доста шиљато, тако звапо Крштено брдо, на коме је и данас дрвен крст, и развалине цркве св. Ђурђа; даље се по околним бреговима, виде трагови још од разорених 9 цркви, које су биле посјећене разним свецима. А то све сведочи: да је око Студенице било млого и млого цркви, а нарочито испосница. Оваквим је развалинама, причаху нам, напуњена свака планина и брдо, окружавајућа Студеницу, као окрајци више села: Понара, Чемерне, окрајци Ђакова, Шанца, Делова, Раковачс, Гологбрда, Криља, Косјерића, Криваче и осталих.
У самој огради студеничкој стои још, сада на велику нашу жалост, немарност и несрећу, пуста црква св. Николе, за коју кажу: да је пре Студенице зидана. Она је просто дуго, лађасто, са српским узвишеностима на крову, здање из прастаре архитектуре српске, смешане са оном усвојеном у неколико из доба у ком смо подпадајући под илириску или српску екзархију, зависили од Папа. Она је у правом смислу пуста, забајаћена и као да није црква и у српским рукама; него као да је, боже ме опрости, саставни део турскога хана.
Тешко, и чермерно нама, кад наши св. оци дођоше до тога: да овако гледају и надгледају оно, што их спасе, што одржа живот, народност и остало, а што им је као најдражији и најсветији аманет остао од вајкадашњих времена. Овакву и из овог доба старине, други би у злато окивали, а не овако напуштали. Но шта ће се даље, кад и по дворишту наше прве и највеће светиње у кнежевини, несматрајући на прастару ограду, као град, зидину, коју народ градом и зове, хода слободно и по својој вољи стока, лежи и ноћива. Свети оци жале се на школу и пошту ту намештену, којој последњој одисти и није место да ту стои; но ван ограде манастирске. Неко је био тако паметан и великодушан, да је умазао и закречио сву ову прекрасну црквицу.
Даље мало стои мања, но виша и лепша, црква св. Јоакима и Јање, задужбина Стефана Уроша Милутина. Црква је одвећ висока крстоизгледна, са високим 8 угодним, са 8 дугих, а узких прозора, кубетом на пречагама крста. Међу крацима ових иду изидотине, као ждраке од крста, а над западном страном подигнута је крстоизгледна четвороугласта, као кућица узвишеност. Зданије је ово, лако отворено, светло, блистајући се и весело; ама је споља сво замазано и окречено, по глупости и дивљашству нашем. Изнутра је скоро сав живопис утамањен и упропашћен; јер је и ова светиња и задужбина, као да је у турским, а не српским, па још калуђерским и свештеничким рукама, — пуста, и тек по кад кад пречесте по кога и по које дете крсте, не могући тражити кључа од велике цркве.
Св. наш краљ Милутин софијски, да је знао, да ће му прапотомци овакви бити и његову задужбину, а своју светињу, овако пазити и надгледати, одиста неби је ни подигао, но би свој драги новац на шта друго употребио. Од старог живописа, у округлини олтарној, а у самом своду овога, познају се трагови од св. Богородице, оберучке благосиљајуће; на грудима јој је мали Господ Исус Хр. такође са своим малим ручицама благосиљајући. Са страна су им по један анђео у црвено-рујном љубичастом оделу, од коих један држи у рукама сунце, а други у сјеницн украшене разне кругове. Даље је, под огромним, украшеним украсима, од основног цртежа крста и огнила српских, Исус Христос, са по 6. апостола са страна, или тајном вечером, а испод ових иду у одеждама срп. т.ј. белим и са плавим крстовима, црвеним са белим крстовима, плавим са црвеним крстовима и т.д. св. Никола, св. Атанасије, Василије, Јован Златоуст, Григорије, св. Кирил и т.д. А у удубљеностима под прозорним, у изглединама стои лађица, мали Ис. Хр. покрај, и над њим стоје у белом оделу крилати анђели, са округлим шестокрилим рипидама. На њиховим прекораменим ременима стоје натпис:
* II † ñòûî † II
Под лађастом чашом, са стопалом, над којом је Ис. Хр, — стоје жућкасти крстови са беличарастим окрајцима, плавкасто црвеникастим точковима у црвено-рујном пољу, а над Хр. пише белим, у зеленикасто-плавкастом пољу, писменима:
æðåòñå è zàêëàåòñå àãèöü á ”æè zà æèâîòü ñåãî ìèðà
Покрај главнога олтара стоје још две мале округлине са остатцима разних светаца, као и у целој цркви, која нема више, од живостаса па до западних врата, од ]. (неодштампано) дуж: а 7 хв. ширине. У њој су, као и у кубету, које од нечувања и непажње, а које од испуцаности зидова, сви живописи са надписима пропали; те им се само трагови познају. Само стои живопис у дољном или приземном боју и то из турског доба. Тако на сјеверном дувару, идући од истока западу; стои мати божија са малим риђим Ис: Хрис: даље остатци од надписа и слике ''ñâåòûè ñèìåwíü'', а друге стране такође ове слике опет у 3. редића ''íåìàíèà'' Он је старац са дугом белом, густом и шиљатом брадом, брковима и косом. Лице му је дугачко, оштро, са дугачким носом. Он је у оделу калуђерском, као и сви српски светци, кои су овде. До њега је св. Сава, у одежди српској, белој са загасито-плавим крстовима. Он је само сед. Даље у грчком војеном оделу са коврђастом плавом косом, св. Ђурђе, св. Димитрије; даље Исус Хр. благосиљајући отворену књигу са натписом и до њега стојећег св. Јоакима и Јању, кои држе малу св. Богородицу на рукама љубећи је. До св. Апе је краљ Милутин подносећи јој план ове цркве, а она је окренута лицем од њега. Он је већ просед са круном ниском, црвено-рујном са наушњацима у три реда падајући му више ушију на рамена. До њега је, у високој круни, Симонида млада, са минђушима, као и свуда огромним. У Милутина, је дреја загасито црвено-рујна, а у ње нешто отворенија. Царски појасеви пресамићени су им преко левих руку. Покрај крунисане Милутинове главе стои овај натпис, колико се познаје: